Друштво Колумне Остало

ЖИВ ЈЕ СРБИН…

„Кажњен у Босанском Петровцу због ношења кокарде!“
„Четничке пјесме за Бадње вече у Сребреници!“
„Прослављен неуставан Дан Републике!“
„Тражи се реакција високог представника!“

Овако су најчешће изгледали наслови у федералним медијима ових дана. Рекли бисмо уобичајен новинарски фолклор или жанр пред Божићне и новогодишње празнике. И као сваке године, једни те исти кукавци сињи, јадни и угрожени, Ћамил Дураковић, Емир Суљагић, Емир Хаџихафисбеговић, мајка Мунира и сл. Додуше, ове године се по први пут јавио и ефендија Кавазовић да осуди начин прослављања Бадње вечери и Божића у Сребреници. Ето, сад и ефендија зна како треба славити Божић. Сви знају, осим нас Срба.

Хајде да кренемо од почетка. Од када је у овој земљи законом забрањено ношење кокарде или пјевање четничких пјесама? Кога то вријеђа? Кокарду су на свом челу носили и многи муслимани. Она је до 1944. године, када је за разлику од усташког симбола „U“ који се те године масовно мјењао петокраком, била једини слободарски симбол на овим просторима. Суочена против фашизма али и комунизма изгубила је тада своју битку. Свијет је 1945. побиједио Хитлера, али друга пошаст комунизам је преживио и као такав идеолошки је анатемисао први слободарски и антифашистички покрет у поробљеној Европи.

Ђенерал Дража Михаиловић није био фашиста, већ борац за слободу српског и сваког другог народа. Док су у Марибору, Загребу и Сарајеву Хитлера и фашисте дочекивали цвијећем, Београд су засипали бомбама. Док су наше дојучерашње комшије муслимани и Хрвати настављали крвави пир својих ђедова из Првог Свјетског рата, Срби су заједно са Дражом устали против тог зла. И наравно да ће данашњим (пра)унуцима и потомцима шуцкора, усташких војника и фашистичких сателита који су махом 1944. прелазили у партизане и бивали амнестирани за сва своја звјерства над српским народом, поново сметати кокарда и Дража. То су исти они којима је прије пар година сметала пјесма „Марш на Дрину“ интонирана у Уједињеним нацијама поводом побједе савезника у Првом Свјетском рату. И тада су потомци поражених кукали и негодовали. Та замјена теза поновљана деценијама уназад није се никад могла примити у свијест нашег народа, нити довољно чврсто заметнути да би самоопстала. Мора ли се зато и дан данас понављати, не би ли напокон лаж постала истина? Ту лаж нам највише потурају они који би своје лицемерје и лаж сакрили, а не нашу истину открили.

Зар би нацистичка Њемачка уцјењивала главу свог савезника? Зар би амерички председник Труман одликовао фашисту? Орден којим је постхумно одликован ђенерал Дража Михаиловић демантује све срцепарајуће жалопојке усташких и фашистичких потомака. Споменик храбром ђенералу Дражи одавно постоји у Америци и Канади. Ђенерал Дража Михаиловић је српски херој који је својим животом платио оданост свом краљу, свом народу и својој отаџбини. Коме то данас и зашто смета? Можда онима који би да затру српско име, не толико што им смета Србин, већ што им смета сјећање и подсјећање на то ко су били и шта никад нису постали.

Тај континуитет порицања, негирања, етикетирања и извртања чињеница наставља се и данас. Данас би било добро ставити у исти кош, у истом медијском наративу етикетирати Републику Српску, наше данашње храбре ђенерале ВРС поистовјетити са „фашистом“ Дражом и по опробаној матрици вртити плочу до нове прилике и новог покоља над српским народом за који спремају своје потомство дојећи га мржњом на сваком кораку.

Хвала Богу па је комунизам скоро изумро, хвала Богу па је све више самосвјесних младих Срба којима се ово кукавичје јаје неће тако лако потурити. И зато ће сваке године, још јаче и још поносније да се пјева чича Дражи, да се ложи Бадњак како нам обичаји налажу, а не како би нам одредио Кавазовић или Дураковић.
А ви тужибабе, јавите аустријском супервизору коме се клањате да жив је Дража, умро није…