Братунац и Сребреница Друштво Друштво

ЗАЛАЗЈЕ : ГОДИШЊИЦА МАСАКРА НА ПЕТРОВДАН

Служењем парастоса и полагањем цвећа код споменика и костурнице у селу Залазје, у недељу 12. јула обележена је 28-а годишњица од масакра над 69 српских цивила и заробљених бораца на Петровдан 1992. године у сребреничким селима Сасе и Залазје и братуначким Биљача и Загони.

Парастос је служен и жртвама из овог села које су убиле усташе други дан Тројчиндана 1943. године.

У зору 12. јула, на Петровдан, муслимански злочинци предвођени Насером Орићем, упали су у небрањена српска села Залазје и Куњерац и том приликом починили стравичан масакр над српским цивилима и заробљеницима. Масакр је смишљено почињен на велики православни празник Петровдан.

Тог дана убијено је 69, а рањено много више мештана, док је 22-оје заробљено и нестало. Посмртни остаци десеторо цивила пронађено је у једном масовној гробници на једној депонији. Жртве, међу којима је било и жена, убијене су након свирепог мучења и садистичког иживљавања.

У нападу на Залазје масакриран је и судија Слободан Илић, који је имао 46 година. Слободан је био судија у Сребреници, па председник овдашњег суда. Ненаоружан и свезан, Слободан је преживео страшне муке и тортуре и то лично од Насера Орића. Ибран Мустафић је у својој књизи пренео Орићеву исповест о убиству судије “ Кад смо, ону екипу заробљених Срба из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса… Гледао је у мене и није проговорио ни реч. Извадио сам бајонет и директно га ударио у једно око, па провртео. Није ни запомагао. После сам ударио у друго око… Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, па сам га одмах преклао.“

На Залазју је стрељана и докторка Радивојка Рада Милановић (55), која је остала упамћена по великој хуманости. О њој и данас сви имају само речи хвале и позитивне речи. И Срби и Бошњаци. Као и сваки лекар, тако се и ова храбра и честита жена трудила да свој посао обавља професионално и најбољи могући начин. Била је увек ту за своје грађане, да им пружи адекватну помоћ и да им помогне када год је то неопходно. Никада људе није делила по вери и нацији, увек се трудила да баш свакоме изађе у сусрет.

О Радиној хуманости сведочио је и Сребреничанин Рамо Кадрић који је испричао да му је Рада Милановић спасила живот онда када се налазио у смртној опасности. У тим тешким тренуцима када је о животу подрињских људи одлучивало само то да ли се клањају или крсте, управо Рада је пружила Рами Кадрићу и медицинску помоћ и свој стан као привремени смештај.
– Чуо сам касније да је погинула. Тешко ми је и жао због тога и данас што нисам имао прилику да и ја њој помогнем и спасим је јер сам чуо да су је убили наши“ – испричао је пре пар година за новинаре Рамо Кадрић.

Ипак, злочинцима ова хуманост уопште није била важна. Рада Милановић је најпре заробљена од стране наоружаних муслиманских војника – припадника тзв. Армије БиХ а потом затворена у логор где је била изложена незамисливим психичким и физичким тортурама. Муслимански злочинци су је мучили, вређали и малтретирали а само зато што је била Српкиња. Након тога је одведена на Залазје где је стрељана.

Говорећи о злочинима које су Бошњаци починили над сребреничким Србима, Ибран Мустафић у књизи „Планирани хаос“ преноси сведочење свог стрица Ибрахима, који је камионом довезао на губилиште заробљене Србе, међу којима је била и несрећна Рада Милановић.
Аутору ове књиге испричао је шта се тога дана десило:
– Један дан дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са „заставом“ пред затвор у Сребреницу. Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене и наредили ми да их повезем према Залазју. Кад смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Када је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пјешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они су послије довезли камион… Каросерија је била сва крвава, наводи Ибран Мустафић у књизи сведочење свог стрица Ибрахима.

Иако се зна да је Рада стрељана на Залазју 12. јула 1992. заједно са великим бројем српских цивила и заробљеника, она се дуго налазила на списку несталих. Њени посмртни остаци есхумирани су из масовне гробнице 2010. заједно са још десет мештана након чега је и сахрањена. Имала је 55 година када је убијена.

За име Марије Јеремић знају сви у Сребреници али и ширем рејону. Њена трагична прича обишла је неколико пута читав регион а ова храбра и честита Српкиња преминула је пре две године од неизмерне туге за најмилијима. Марија је у нападу на Залазје остала без два сина и великог броја блиских рођака. Све су их на мучки и подмукао начин убили муслимански војници из сребренице. Једног сина је сахранила а посмртне остатке другог сина никада није пронашла. Две ипо деценије је трагала за костима сина Марка да их достојанствено сахрани, чекала је и надала се правди али нажалост ништа од тога није дочекала.

– Орић зна где су Маркове кости! Надала сам се да ће се открити у Хагу, али зликовца пустише“, испод јастука извлачи Маркову личну карту, не одваја се од ње. Врховима прстију нежно прелази преко фотографије: „Донели су ми је наши, 1995. године, из Орићеве куће. Он ми га је на Петровдан из Залазја одвео….“. Сирота мајка мислила је да је синове спасила када на Ђурђевдан умакоше испод злочиначког ножа.

– На Ђурђевдан нападоше наше село Осредак. Успели смо побећи у Залазје, а камо пусте среће да ме тада убише и муке скратише… Радована ми одмах убише, а Марка одведоше“. Не дај Боже мога бола ниједној мајци. Једног сина сахраних, другом за кости не знам. А за убице наших, српских синова, нема ни суда ни правде. Бол и сузе нас, српских мајки, нико не види. Зашто? Шта су моји синови згрешили да ми их и мртве комадају? Боже, само ми дај да га сахраним пре него што очи заклопим“, молила је Марија Јеремић.

Драгица Лазаревић једна је од правих српских хероина која се неуморно бори за правду и истину, како о члановима своје породице тако и о свим другим српским жртвама. Њој су Насер Орић и сребренички муслимани 12. јула 1992. у Залазју заробили браћу Бранка и Петка Симића, док су супруга Момира Лазаревића на најокрутнији начин убили. Током рата заробили су па масакрирали и њену тетку и снају и још неколико рођака.

Према њеним речима, о судбини браће сазнала је од преживелих Срба са Залазја.

– То је било два дана након што су се извукли. Ја сам дошла у болницу у Братунац, а они су дошли са Залазја. Рекли су: ‘Момир ти је убијен, нашли су га на улици мртвог.’ Дошао је Насер са плавим камионом. Они су били у поткровљу и чули су глас. Петко је био рањен у врат и Насер је рекао: ‘Превијте Перу.’ Њих шесторицу су покупили у камион и одвезли. Од тада им се губи сваки траг, испричала је Лазаревић.

Она је додала да је касније, када је дошла у Сребреницу 1995., од пријатеља сазнала да су браћа убијена. Како је навела, тела браће су пронађена 2010., а сахрањени су две године касније. Млађег брата је сахранила без главе.

– Тијело мужа сам трећи дан добила у размјени. Могла сам га препознати само по гардероби. Био је црн. Нисам могла вјеровати да леш онако може изгледати послије три дана. Не само он, још 14 њих је било у размјени, рекла је Драгица.

– Само се говори о јулу 1995., а од 1992. до 1995. године муслимани су нас масовно убијали. Сваки празник нама је присјео, и Петровдан и Божић и Васкрс, за сваки празник четири године неко је наш убијен и погинуо. Мени су убили два брата и мужа за један дан, тетку исекли и њену снају исто тако. Послије 20 година добила сам браћу да их сахраним, једног без главе. Да ли је то правда да нас нико не види?, испричала је Лазаревићева.

РАЗОЗОРИЛИ ЦРКВУ И СПОМЕНИК ЖРТВА ИЗ 1941.

Муслимански зликовци су у нападу на Залазје и Сасе попалили све српске куће и помоћне објекте а на мети вандала нашао и сашки православни манастир који је до темеља разорен и демолиран…иконе и крстови су оскрнављени, полупани а верски предмети покрадени и оштећени..сва имовина Срба у овим селима је опљачкана и разорена. На мети злочинаца била су и сеоска гробља која су тешко оштећена и девастирана а неки гробови су и прекопани. Нису агресори поштедели ни споменик посвећен жртвама из Другог светског рата а које су 1941. управо поубијали муслимански фашисти, следбеници нацистичке идеологије. Муслимани су током Другог светског рата убили 96 мештана Залазја, међу којима је било чак четдесеторо деце. Сви убијени су били цивили, махом жене, деца и старци који су се крили по својим кућама када су мучки побијени и побацани у јаме или Дрину. Пет деценија касније, Залазје је доживело идентичну судбину..и поново су жртве били Срби, а починиоци сребренички муслимани.

Село Залазје је до темеља спаљено, а народ протеран или побијен. Према последњем попису у овом селу живи само један становник што довољно сведочи о геноциду који је над српским становништвом почињен у овом крају.

12. јул проглашен је даном сећања на свих
3 267 убијених Срба на подручју сребреничке регије. Тог дана сећамо се свих убијених и несталих сународника који су пострадали само и искључиво због своје српске националности и православне вероисповести.

За ове злочине ни након 28 година нико није осуђен!

Коментаришите вијест

Притисните овде да пошаљете коментар