Саша Марковић

ВРЕМЕ

пише: Саша Марковић

Он је сајџија. Стоји испред радње и посматра сунце. Мисли да познаје људе, животиње, тајну времена… Да. Он је убеђен да је тајна живота у брзом протоку времена и забораву. И мисли да је добро што је тако. Јер, да је живот временски незаборав, било би много више патње и бола. Он је мајстор на стари вакат и таквих је остало мало. Срећан је у свом послу, воли га, воли када му људи дођу, осећа задовољство када старом часовнику удахне нови живот.
– Све је мање старих, добрих сатова, а све је више улудо утрошеног времена – размишља наглас док тумара по радњи.
– А шта би било, да секунда траје као минут? Минут као час? Да дан траје као сада једна година?! Ви бисте исто радили свој посао као и до сада – са осмехом рече својим безбројним часовницима – немилосрдно бисте мерили време и са својом тачношћу или нетачношћу поново бисте успоставили тајну живота. А увек сам говорио да је време живо биће и да га треба хранити и неговати, не треба га малтретирати… јел’ тако пријатељи моји?
Џепни сатови као да почеше јаче да куцају, зидни сатови узвијонише, ручни сатови почеше да стварају грају. Настаде олуја звукова, отвори се временска капија кроз коју сајџија прође.
Нашли су га на поду радње. Преминуо је. У руци је држао џепни сат на коме су све три казаљке биле поклопљене. Није био луд, како су неки говорили, није био ни болестан… једноставно, дошло му је време.