Друштво Спорт

ВЕЛИКИ ШАМПИОН И ВЈЕЧИТИ ДЈЕЧАК – НИКОЛА ГАЈИЋ.

„Када ћеш одрасти, мали весељаче?“ – чувена реплика из цртаног филма о малом реморкеру је прва мисао која ми падне на памет када видим Николу Гајића.

Увијек насмијан, раздраган, ведар, пристојан, са предивним кућним одгојем, врхунски спортиста…што би рекли у нашем крају, свака мајка да га пожели за зета. 🙂

Имали смо посебно задовољство урадити интервју са њим. Поред чињенице да га познајемо још док је био „мали реморкер“, и што знамо све његове врлине и квалитете, још увијек нас остави затечене када проговори. 
Рани одлазак од куће учинио је да Никола, сада већ одрастао човјек, говори мало али то мало је за паметног човјека толико много.

Мудрост, доброта, искрена емоција извире из сваке његове ријечи. Ми вам препоручујемо да прочитате интервју са једним од најуспјешнијих и најпознатијих братуначких спортиста. 
Браћо и сестре, кошаркаш Никола Гајић…

ДЕСПОТОВИНА: Никола, какво је било твоје одрастање у Братунцу? Шта је оно што те је пресудно обиљежило и као човјека и као играча?

НИКОЛА: За одрастање у Братунцу ме вежу најбоље успомене, можда ће некоме звучати лудо, али ја мислим да је Братунац најбоље мјесто за одгајање дјеце. Оно чиме се не могу похвалити дјеца у другим градовима је слобода. Још као мали са 4-5 година, брат и ја, а и другови смо по читав дан били напољу, без надзора родитеља. Долазили смо кући само да се пресвучемо и једемо.

ДЕСПОТОВИНА: Рано си отишао од куће. Колико ти је недостајала породица и како си се тако млад носио са проблемима?

НИКОЛА: Када сам имао 15-16 година први пут сам отишао од куће. Брат и ја смо се преселили у Београд ради играња кошарке јер смо у то вријеме прерасли кошарку на локалном нивоу, самим тим да бисмо напредовали морали смо се одлучити за тај тежак корак. Било је тешко и емотивно и за нас, а и за родитеље. Али човјек се на све навикне. Предност када се млад осамосталиш, да тако кажем, и јесте у томе што сам мораш да доносиш одлуке и ријешаваш проблеме, јер су тата и мама далеко. Али ако се држиш моралних принципа који су ти родитељи усадили и прије сваке одлуке размишљаш како не би желио да их обрукаш, онда је све много лакше.

ДЕСПОТОВИНА: Ко је заслужан што си завршио испод обруча? Да ли си имао неког идола у дјетињству због којег си почео тренирати?

НИКОЛА: Мој старији брат Срђан је заслужан наравно, Огњен Милошевић и он су почели први да тренирају, а Комнен и ја смо наравно одмах хтјели да радимо исто као и наша старија браћа, тако је то почело. Идола стварно нисам имао, али сам волио кошарку много, чак тако мали сам се будио и гледао NBA, Сакраменто са Дивцем, Стојаковићем, Вебером, Вилијамсом, Бибијем и осталима, поготово та чувена серија против Лејкерса је остала у сјећању. Наравно да сам гледао и утакмице на локалном нивоу, када је играо Вихор против тадашњих великана као што је Борац Нектар који је играо и Европска такмичења, али сам био мали и млад па се не сјећам превише кошарке, више се сјећам препуне дворане, жутих застава и познате химне Вихора.

ДЕСПОТОВИНА: Ко су били твоји први тренери? Колико је Братунац заслужан што си направио завидну каријеру?

НИКОЛА: Мој први тренер је био, као и већини момака у то вријеме, Драган Илић. После њега су долазили сви остали братуначки тренери. Наравно да је Братунац заслужан, ту сам стекао ту основу коју сам брзо превазишао и морао да идем даље да бих напредовао.

ДЕСПОТОВИНА: Отишао си на колеџ у Америку. Какво је искуство играти ту чувену колеџ лигу?

НИКОЛА: Ух, Америка је прича за себе… Као други највећи успјех у Америци је наравно то што сам завршио универзитет, што имам вриједну диплому која ми даје неку сигурност. Што се тиче кошарке, све је другачије него код нас. Али ето испричаћу искуство са тог такозваног мартовског лудила, или NCAA турнира. Као првопласирани у нашој конференцији смо се пласирали други пут у школској историји на NCAA турнир. Наша група се играла у Сан Дијегу, Калифорнији. Прелијеп један град са невјероватном климом која је константна читаву годину. Сам одлазак тамо приватним летом, са авионом у коме су наши представници школе, бенд, чирлидерсице и тим тренера и играча је фасцинантан. Долазак тамо је као када гледате NBA, много камера, љубитеља кошарке, одсједање у најбољем хотелу, полицијско обезбјеђење итд. Прва утакмица је била против VCU универзитета који су били тотални фаворит. Ми смо губили 4 разлике и имали смо пар секунди за напад, у коме мој саиграч Хејмон погађа тројку уз фаул и идемо у продужетак гдје доминирамо и остварујемо прву побједу у школској историји што је за нас невјероватан успијех као и сензација за читаву америчку кошарку. Довољно је рећи да је на тој утакмици било на крају преко 20.000 људи. Пласирали смо се у 32 најбоље екипе цијеле Америке. Следећи противник је био чувени колеџ UCLA против кога нисмо имали шансе. Напоменућу да је за њих тада играо Кајл Андерсон, Џордан Адамс, Норман Павел као и Зек Лавин побједник закуцавања на NBA All Star такмичењу прије пар година. Сви они су сада NBA звијезде.

ДЕСПОТОВИНА: У Америци си упознао Кејт. Она је овдје многима прирасла за срце, а чини се и Братунац њој?

НИКОЛА: Да, то ми је нешто најбоље што се десило у USA, да упознам љубав свог живота. Она је стварно дивна, много је људи воле. Не треба ништа више говорити од тога колико воли Братунац када жели да се вратимо ту да живимо и одгајамо дјецу.

ДЕСПОТОВИНА: Заиграо си за репрезентацију БиХ, у једном тренутку понио и капитенску траку. Какав је твој садашњи статус у репрезентацији?

НИКОЛА: Репрезентација је била круна моје каријере, играо сам за све млађе категорије, као и за сениоре код 3 врхунска тренера: Душка Ивановића, Дамира Мулаомеровића и Дулета Вујошевића. Мислим да сам окончао своју репрезентативну каријеру, поготово после несугласица и проблема предсједника мог прошлог клуба и господина Вујошевића. Ко је пратио медије у то вријеме зна о чему причам, најдебљи крај смо извукли ми тадашњи играчи Игокее. Али неправде је увијек било у спорту тако да се не жалим. Још боље је проводити љето са породицом и пријатељима него на припремама и тренинг камповима.

ДЕСПОТОВИНА: Сви који те лично познајемо знамо колико си емотивно везан за брата Срђана и мајку Снежану. Оца си изгубио прије неколико година. Гаја је био велики човјек и другар али и музичар. Да ли је у тебе усадио неку посебну љубав ка томе? Коју музику ти слушаш?

НИКОЛА: Да, наша породица је врло блиска и мислим да би тако требало да буде код свих. Породица је најбитнија, остале материјалне ствари и данашњи проблеми дођу и прођу, али породица је увијек ту. Моја породица укључујући и моју жену је увијек била ту са мном, и да се веселимо и да тугујемо заједно, да ме мотивише, да ме дигне када паднем, спусти када се гордо дигнем, а и да ме врати на прави пут када се мало занесем. То је нешто највриједније на свијету, сви треба да тежимо да имамо сложну и здраву породицу. Љубав према музици нам је тата усадио обојици, као и много инструмената које нам је оставио. Али као и све што ти је на дохват руке онда ти није занимљиво и праве се изговори да немаш талента, итд.

ДЕСПОТОВИНА: Честитамо на рођењу сина Максима. Може ли се још квалитетно одспавати?

НИКОЛА: Најбољи осјећај на свијету је постати отац, када су људи причали о томе, не можеш баш да схватиш док се не деси. Ако Бог да ово је само почетак, биће још доста дјеце и то што је прије могуће, наравно ако буде Божија воља. Спава се добро за сада, видјећемо како ће бити како вријеме буде одмицало.

ДЕСПОТОВИНА: Братунац данас игра Премијер лигу БиХ. Колико често пратиш игре нашег тима? Да ли можемо очекивати да видимо Гајића као капитена нашег тима у блиској будућности?

НИКОЛА: Доста утакмица сам гледао на интернету и врло често се чујем и коментаришем и побједе и поразе са тренером, помоћним тренером па и физиотерапеутом. Имам само ријечи хвале за резултат и успјех који су постигли стручни штаб и управа. Много људи вјероватно није свјесно на ком нивоу је сада братуначка кошарка. Кејт још од прошле године врши притисак на мене да се вратим и да играм за Братунац. Али полако, план је да још неколико година играм у иностранству па ћу онда доћи и играти за мој град и моје људе.

ДЕСПОТОВИНА: Твоја порука клинцима који све више тренирају кошарку у нашем граду би била… ?

НИКОЛА: Порука клинцима је да увијек вјерују у себе и иду ка своме зацртаном циљу. Обавезно слушати родитеље, а и тренере око доношења одлука. Никада не обраћати пажњу на критичаре и “стручњаке” који све знају па ти говоре не можеш ово, спор си, мали си, дебео си, мршав си, овај је бољи од тебе, итд. Свако од нас има своју књигу коју пише, дати од себе 100% ма шта год радили и којим спортом се бавили и онда ћете бити мирни и пред собом и пред Богом. Било је много “талентованијих” клинаца када сам одрастао у Братунцу, као и у репрезентацији и клубовима, али ја сам се фокусирао на себе и могу слободно да кажем да сам их по кошаркашким параметрима надмашио.

ДЕСПОТОВИНА: Поред породице, шта ти највише недостаје кад ниси у Братунцу?

НИКОЛА: Породица, људи, Дрина, мамина храна, шеталиште, ма све ми недостаје. Поготово што смо ми кући већином љети, а сви знамо да је тада Братунац најбољи.

ДЕСПОТОВИНА: Да ухватиш златну рибицу да ли би пожелио да нам среди спортске терене у Братунцу?

НИКОЛА: Вјеровање у златну рибицу је приближно вјеровању да ће наша власт средити спортске терене. Тако да ћемо сви заједно морати пронаћи неко алтернативно ријешење.

ДЕСПОТОВИНА: Шта планираш за будућност у личном и професионалном смислу? Можемо ли очекивати да те ускоро видимо у Братунцу?

НИКОЛА: Што се тиче будућности планирам да играм кошарку док год у томе уживам и ја, а и моја породица. Што се тиче личног живота само радити на проширењу породице. За 15-ак дана стижемо у Братунац.

ДЕСПОТОВИНА: У Братунцу се увијек играо јак баскет. Ко ти је остао у сјећању са терена на игралишту?

НИКОЛА: Наравно да се сјећам, био сам мали и ишао сам по воду тадашњим играчима што у данашње вријеме звучи чудно, а тада сам био срећан… хаха. Тек касније, када је био мрак, успио бих да одиграм понеки баскет када је већ фалио понеки играч. Сјећам се и админа ове странице који је сваки дан доносио мрежу за одбојку на стадион, сјећам се фудбала на бетону такође. Као и одбојке и фудбала на мотелу. То је било право одрастање и надам се да ће се вратити та времена.

ДЕСПОТОВИНА: Порука на крају за наше читаоце и наш портал…?

НИКОЛА: Уживам читајући и пратећи вас. Доста ствари износите на видјело што до сада, већина грађана као и ја, нисмо знали. Тако да све иде у правом смијеру, надам се да ће власти да се укључе у рјешавању проблема које наш град има.

Поздрављам мој град и све моје Братунчане.
Видимо се ускоро!