Друштво Остало Православље

УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ

Српска православна црква, верници, али и читав српски род где год живео 27. јануара слави Светог Саву, празник посвећен оцу српске духовности, културе, оснивачу српске цркве и просветитељу.

Свети Сава се слави као заштитник школе, учитеља и ђака. Свети Сава рођен је 1169. године у Расу као најмлађе дете великог српског жупана Стефана Немање и његове жене Ане, добивши име Растко. Малог Растка васпитавали су најбољи учитељи из Солуна, Дубровника, Венеције и Цариграда. Био је бистро, паметно и весело дете, брзо је научио да чита и пише. Међутим, Растка световни живот није много занимао, већ је интересовање показивао за духовне лепоте.

У време његове младости, када је увелико припреман за живот будућег владара, на Немањином двору боравили су светогорски монаси, међу којима је био и један Рус. Заокупљен размишљањима о мотивима из житија светих, које је свакодневно читао, седамнаестогодишњи Растко дуго је с њима разговарао.

Задивљен причама о лепоти Свете горе, донео је одлуку која ће му потпуно изменити живот – решио је да оде у ову монашку државу. С обзиром на то да није могао да рачуна на родитељски благослов, одлучио је, баш када су родитељи решили да га жене, да побегне с монасима.

Сломљен од бола, Стефан Немања одмах је послао потеру за сином. Растко се налазио у руском манастиру Светог Пантелејмона (Русик), где је под претњом обећао Стефановим људима да ће се наредног дана вратити у двор. Али, легенда каже да су светогорски монаси, на Растков предлог, прибегли лукавству – спремише богату трпезу и вино, па гониоци после обимне вечере заспаше. Мимо манастирских прописа, дотадашњи принц се замонашио и узео име Сава.

Тако је Сава остао у манастиру, где се ревносно молио, учио и служио. После кратког времена, прешао је у грчки манастир Ватопед, такође на Светој гори, где је наставио строги монашки живот. За то време у Србији, после првог очајања, Стефан Немања се помирио са синовљевом жељом. Често му је слао новац, да би му у манастиру било удобније, али је он све делио сиромасима или светогорским манастирима.

У међувремену, док је Сава на Атосу живео мирним животом, у отаџбини је дошло до неслоге између његове браће Вукана и Стефана. Незадовољан Немањином жељом да млађи Стефан буде наследник престола, старији Вукан кренуо је да војском оствари своје право. Сукоб се завршио на бојном пољу у корист Стефана, земља је опустошена, а народ осиромашио.

Сава одлучује да после двадесет година привремено напусти монашки живот и допринесе учвршћивању и напретку српске државе. Са посмртним остацима свога оца, који је умро 1199. године, Сава долази у Србију и над њима мири своју завађену браћу а затим свог оца поново сахрањује у Студеници.

После измирења браће, на Стефанову молбу, Сава остаје у Студеници и у њој ствара нови духовни и културни центар српске државе. Наредних осам година Сава ће бити игуман овог средњовековног храма. За то време је писао и преводио српске списе, поучавао браћу и просвећивао народ. У Студеници отвара прву школу српске писмености и школу за свештенике и калуђере – постаје духовни вода и устројитељ српске државе.

Почетком 1236. године стигао је у Бугарску, где га 14. јануара затиче смрт у Великом Трнову. Вест о Савиној смрти стигла је у Србију 27. јануара. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав 1237. године.

Пошто је култ Светог Саве дубоко заживео у нашем народу, турски војсковођа Синан-паша је 10. маја 1594. године на београдском брду Врачар спалио Савине мошти, мислећи да ће Савин култ нестати.

Међутим, догодило се управо супротно, а поштовање и љубав коју српски народ изражава према овом светитељу крунисано је велелепним храмом, највећим у Европи, на месту спаљивања моштију.

преузето: Србин.инфо