Братунац и Сребреница Друштво Друштво

СЈЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

РАДА ЈЕ БИЛА ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ И ПОНОС БРАТУНЦА; УБИЛЕ СУ ЈЕ ХОРДЕ НАСЕРА ОРИЋА НА КУЋНОМ ПРАГУ

Данас 5. јула навршава се 28 година од некажњеног злочина над српским цивилима у Загонима и Крњићима код Сребренице. Муслимански војници под командом Насера Орића су тог дана починили стравичне злочине убијајући жене, децу и немоћне старце.

Тог врелог, летњег дана 1992. муслимански војници из Сребренице, под командом Насера Орића, зверски су убили 38 цивила српске националности у селима Загони и Крњићи. Ова два српска села доживела су велика страдања и током Другог светског рата када су локални муслимани интегрисани у фашистичке формације поубијали велики број жена, деце и цивила српске националности.

Пола века касније, потомци ових злочинаца су учествовали у истребљењу српског народа у циљу да заврше започето.

Међу жртвама тог трагичног 5. јула 1992. било је много жена, немоћних стараца и деце који су побијени махом у својим кућама.

Рада Гвозденовић, млада девојка из Загона, (тек што је завршила средњу школу) била је ђак генерације и понос како својих родитеља и породице, тако и читавог Братунца… Узоран ђак и васпитана, културна девојка. Као и све њене вршњакиње, тако је и Рада имала снове којима је тежила. Живела је са браћом и родитељима у селу Загони где је проводила своје детињство. Нажалост, њена младост прерано је угашена. Звери у људском облику окрутно су одузели живот ове недужне девојке и то само зато што је била српске националности. Наоружани муслимански војници упали су тог јулског дана 1992. око 15 часова у Загоне и починили невиђен масакр. На кућном прагу убијен је велики број жена, старица и деце. Међу њима је била и Рада.

Данас би Рада имала 47 година. Завршила би школе, стекла би образовање, створила би сопствени дом. Остварила би се и у улози мајке, уживала би у загрљају најмилијих, имала би своју породицу…..нажалост, уместо тога ова девојка већ 28 година почива на братуначком гробљу. Уместо свадбеног весеља и дечије игре, у кући Гвозденовића већ четврт века станују туга и неверица.

Ова недужна девојка је убијена на најсвирепији начин а о бруталности злочина сведочи и чињеница да је и сам процес идентификације прилично дуго трајао. Звери у људском облику иживљавале су се без милости над немоћнима! Да ствар буде још гора, џелати су до данас остали потпуно некажњени за своја недела.

Две године касније, од злочиначке муслиманске руке погинуо је и Радин отац Радоје Гвозденовић. Божана Гвозденовић смрт супруга и ћерке никада не може преболети а највише је боли што до данас нико није одговарао.
– Купили смо сијено на њиви када је око 15.00 часова почела пуцњава. Одједном је почело пуцати са свих страна. Муслимански војници са жутим тракама око руку излазили су из потока из правца сребреничког села Бљечева и уз повике “Алаху егбер” и “хватај живе и води у Бљечеву”, пуцали су по народу који је почео бјежати у правцу Братунца. Било је много муслиманских војника. Бјежала сам према кућама и сакрила сам се у жбуње видјевши да не могу побјећи. Одатле сам гледала и слушала како пале село и како неки дозивају “хајде да их побијемо и похватамо, па ћемо онда палити” – додала је Гвозденовићева.
Она је рекла да је кћерка Рада била код куће и да су је у близини убили и исекли. Гвозденовићева је испричала да није могла препознати никог од муслиманских војника јер су били у униформама, а и скривала се да је не пронађу.
– Једном сам давала изјаву о том догађају у братуначкој Полицијској станици и више ме нико никада није позивао да свједочим, а нико није одговарао за злочин у нашем селу. Да су убили мене мјесто Раде, камо среће – додала је она.

Породице убијених српских цивила и данас боли чињеница што за стравичне масакре до данас нико није одговарао. Они који су наређивали и лично учествовали у мучењу и убијању жена, деце, стараца и ратних заробљеника данас се потпуно слободно шетају Сарајевом и другим градовима широм Босне и Херцеговине. Бошњаци их и данас дочекују аплаузима и честиткама хвалећи и величајући њихове „ратне заслуге“, тј. боље речено злочине над цивилима.

У злочину над српским цивилима у селу Загони препознати су следећи злочинци: Муриз Муратовић, Мујчин Муратовић, Мехо Орић, Шпицо (Нурије) Муратовић, Зулфо Турсуновић, Рамо Бабајић, Ејуб Голић, Ибрахим Манџић, Шаћир Мемишевић, Зејнеба Муратовић, наводи се у књизи „Хроника нашег гробља“, нашег истакнутог историчара Миливоја Иванишевића.

У нападу на село Крњиће тог 5. јула 1992. зверски је убијен непокретни учитељ Васо Парача (80) кога су након стравичних тортура, у сопственој кући запалили муслимански војници, међу којима је било и његових бивших ученика. У том нападу је зверски убијен и директор школе Раде Тримановић. Старица Сока Вујић (62) је масакрирана вилама. Најмлађа жртва терора је тог дана био Небојша Милошевић, дечак од свега 16 година а у својим кућама су након злостављана убијени и старци Илија Симић (71), Милован Николић (71) и Влајко Владић (69). На кућном прагу су масакриране и Српкиње Миља Мићић (65), Мирослава Јовановић (53), Ивана Ивановић (20), Ћуба Николић (39) и Олга Марковић (57).
У Загонима су осим Раде Гвозденовић, након страховитог мучења убијене девојка Рада Милошевић (24) и њена мајка Љубица док је Радин четворогодишњи син одведен у заробљеништво. Своје животе тог дана су само због своје националне припадности изгубили и Рајко Гвозденовић (66), Милош Милошевић (61), тешко покретна старица Милева Димитрић (80), њен малолетни унук Мирко (17), домаћица Душанка Пауновић (38) и многи други.

Нажалост, Суд и Тужилаштво БиХ остали су потпуно неми на ове стравичне злочине. Слободно се може рећи да су опростили и Насеру Орићу и свим његовим саборцима почињене злочине. Као да желе поручити како је потпуно нормално и некажњиво убијати српску нејач и цивиле.

Током муслиманске агресије на Братунац и Сребреницу (1992-1995) убијено је 3267 грађана српске националности, од чега 72 деце.