Друштво Православље

ТЕШКО ВРИЈЕМЕ, ТЕЖЕ БРЕМЕ…

Ушли смо у гадну епоху.
Али ми смо хришћани, верујемо у васкрсење и због тога наша радост не може да страда пред суморном реалношћу.
То наравно не значи да ћемо блејати около као нека полуоштећена „деца цвећа“ и не значи да немамо никакву одговорности за овај свет.

Велико искушење Православља због националног устројства помесних цркви било је кроз историју, а биће тек сад – уступање пред државом, светским властима.
Нема никаквог смисла правдати и рекламирати власт која се састоји од провинцијалних експонената великих центара моћи, поготово кад та власт у незапамћеној мери сама себе правда и рекламира без назнака преузимања одговорности за било шта, па чак и за мир у свом народу. Уместо смиривања, власт користи сваку прилику да провоцира и вређа свој народ, да прави продубљује поделе. Користи то као динамику свог трајног опстанка, уколико остане колико-толико на линији задатака одозго. Народ није битан.

А наш народ има историју која га није сврстала у силе, али ни поставила га у провинцијалну улогу. Можда нисмо Јевреји, али нити смо бесловесни нити без потенцијала да наставимо своју историју можда не баш корацима којима су ходали наши преци али не ни да се учауримо у тихом пропадању.
И да је власт боља од ове коју имамо обавеза Цркве би била да је опомиње, као што је опомињао Свети Николај:

„Власт је велико искушење, и мало је њих који могу одолети томе искушењу, Одолевају само они који знају да су слуге Твоје, у подножју ногу Твојих.
Много је људи који злоупотребљавају власт своју над природом. Није их мало који исто тако злоупотребљавају власт над себи равнима.
Преслаб је сваки човек, Господе, и готов да се преда самољубљу и охолости. А охолост је погубила и многе анђеле, камо ли неће људе“.

А на делу видимо управо охолост и бахатост коју не би требало подржавати. Тужни су панегирици власти од стране неких епископа. Не треба Црква политички да се опредељује, али не може ни да ћути кад се распире пламени хаоса, а да проговара хвалећи власт чим се бура мало стиша.
Историја па и скорашња говори нам да ће неправда у народу, ма колико је уморан и ослабио, будити нове унутрашње сукобе.

Ако неко сматра да је, можда, и поред свих више него збуњујућих знакова, неодговорно оптуживати власт за нешто што још није урадила, постоји толико тога што се у последње време код нас ради у гажењу владавине права, у манипулацији информисањем грађанства, у растурању породице, у отвореним од стране власти покушајима франкеншајновског мењања националног идентитета, рушења најважнијих основа нашег скупог и прескупог предања…

Већину нас у Цркви је срамота кад читамо улизичке похвале и гледамо разбацивање ордењем које има велико и превелико име. Можда, без стајања на страну у подељеном народу, без страначког опредељивања које је иначе велики отров за наш народ, ипак мало ауторитетом Цркве обуздати власт која не може или не уме сама себе да обузда.

Свештеник, Ненад Илић.

Коментаришите вијест

Притисните овде да пошаљете коментар