Друштво Лесендић пише

ШТА ТО БОЖИЋ ИМА СА МНОМ (И ЈА С ЊИМ)

Ко је једном читао Достојевског, никада из главе не може да избрише неке сцене. Једна од њих је свакако и она из романа „Браћа Карамазов“ када Велики инквизитор пита Исуса који је поново дошао на земљу (парафразирам): „Зашто си долазио? Шта ћеш нам? Зар не видиш да смо све лијепо уредили без тебе? Шта хоћеш? Да људима даш слободу? Не треба њима слобода! Ми смо им дали све што им треба.“

У вријеме Божића, када славимо долазак Бога међу нас овакве какви смо, не би било лоше да се запитамо да ли га и ми дочекујемо као Велики инквизитор. Да ли нам је све уређено и без Њега и да ли би нам Он само сметао? Да ли нам је Христос потребан само зато што смо сиромашни, па немамо на кога другог да се ослонимо, зато што смо болесни, па нам треба помоћ вишег Љекара? Да ли нам треба слобода од страсти, гријеха, једних од других или нам треба сигурно мјесто гдје без патње можемо да проводимо своје?

То сигурно мјесто без патње нам се увелико прави управо на овом свијету. Бићемо као каква крава сименталка у некој високотехнолошкој штали. Биће нам угодно, топло и чисто; добићемо своју порцију хране, а заузврат даваћемо газди енормне количине млијека; мијешаће нас са другим расама и врстама, а дјецу ће нам узимати на рођењу и од њих правити чуда која дају још више него ми; болести ће се лијечити, а сиромаштва скоро да неће бити. Све ће нам се знати, све ће бити посложено и у најбољем реду и све ће бити уклопљено у један савршен систем у коме неће бити никакве потребе за Њим. Већ постоје земље које тај систем имају и ми им се дивимо од свег срца, тако да смо ментало већ припремљени на то. Ко од нас не тежи томе да живи у Шведској или Швајцарској?

И зашто онда дочекујемо Христа? Шта ће нам? Нама треба систем, држава… Требају нам лидери који нам рјешавају проблеме, дају плате, осигуравају будућност… Нећемо ми Христа! Ако већ мора, онда нека буде само Божић као празник. Нама требају печенице, софре, иће и пиће и све што уз то иде. Потребнији нам је лијек против мамурлука или горушице него Христос. На Западу је већ тако. Они више не дочекују Христа, него Деда Мраза.

Нама, који смо за Христа страдали хиљаду година и који смо с поносом носили Христово име, данас је потурена иста идеологија смрти, само у паковању које ћемо лакше да прогутамо. Сви знамо да нешто није у реду, али не знамо шта. Они који знају, наша вајна елита, неће да нам каже. И да нам каже, ми не желимо да чујемо.

Сви осјећамо да ништа није исто као прије. Имамо много, а немамо ништа. Чудимо се да смо и у рату били расположенији и радоснији. Кора хљеба нам није слатка. Ништа нам не прија и ни у чему не видимо смисао. Зашто? Зато што је умјесто Христа свако од нас постао сам себи бог, а цијелом друштву новац. Свако хоће да му буде као неком дебилном краљу из холивудских серија: да му сви служе, да му се клањају, да слушају шта он каже и да, ако га неко не слуша, да тај добије по лабрњи како се више никад не би усудио да то понови, да он све користи и да ни према чему нема одговорности, да ужива без престанка, да он буде онај који суди другима, који доноси и добро и зло. Не треба нама директорима, предсједницима, управницима, газдама Христос. Нама само требају послушни поданици и радници. Не треба нама радницима, слугама и малим људима Христос. Нама треба да свргнемо краља и да сами постанемо краљеви, директори, предсједници, газде… А свима нама само треба лова и све ће доћи на своје.

Није ово слика задњих времена. Ово је само најава и предвиђање. Задња времена су се већ зачела у нама, само треба времена да се остваре. Кажу да ће Христос доћи у оно вријеме када људи постану непоправљиви дебили. Мислим да то вријеме још није дошло, али се опасно приближавамо томе. А до тада, ако се већ убијамо, гледајмо да се барем не истријебимо.
Живјели и Христос се роди!



пише: Александар Лесендић Петровић