Саша Марковић

СРПСТВО ЗА ПРОКЛЕТСТВО

Босна је остала иза његових леђа. Охола..негостољубива.. Само је Бога молио да што пре пређе у Србију. Препуна просуте крви која вековима никоме није постала опомена, већ увек дубоко ћутање које се, с’ времена на време, претвара у језиви крик..она је припадност крсту или полумесецу ценила више, него истину какви су људи по самој својој суштини…

Милан је већ био подно Таре. Иако у поцепаним опанцима, омотаним крпом од, ко зна чијег копорана, није осећао никакву хладноћу. Само је желео да бежи низ Дрину, те ране јесени 1944. године. Жеља према повратку кући била је јача од свега. Испред Вишеграда је срео повећу групу људи која је, као и он, хитала у Србију преко моста Мехмед паше Соколовића. За длаку је избегао смрт. Да није био присебан, одавно би га звериње разнело по кланцима као толике друге. Доле у Херцеговини је упознао Павла, кршног Србина из Војводине, чији је отац као добровољац српске војске после рата добио имовину у Војводини. Павле је као дечак из крша одведен у равницу и мало се сећао завичаја. Били су заједно у патролама и гледали смрти у очи неколико пута. Његове најближе су мађарски фашисти бацили под лед Дунава..Гледајући по спаљеним српским селима у Херцеговини, у свом завичају..Павле је често говорио: „ Отишли смо из једног зла, да нас снађе друго зло..и то,изгледа, само што смо Срби..“
– Милане, кад прође овај рат, желим да одем до пашиног моста у Вишеграду..да се науживамо до миле воље..- знао је да каже.
Прелазећи преко моста Милан га се сетио. Растали су се негде на Сутјесци..

Само што је прешао у Србију срео је Предрага из Трешњице и Милића из Грачанице, своје вршњаке и земљаке и заједно са њима кренуо кући. Ту су сазнали да партизани, заједно са Црвеном армијом, гоне Немце долином Мораве и да су ослободили већ пола Србије. Лица тројице младића су била озарена том вешћу иако су знали да јуре у слободу коју им доносе комунисти, против којих су се до јуче немилосрдно борили. У Милановој глави су се мешала осећања, једино у што је био сигуран је, да су четници изгубили рат! Доказ је био он сам себи, док са својим земљацима,по шумама Таре, бежи као дивља звер.
„Важно је истерати Немце..Срби смо ми, Срби су и партизани..мораћемо једни са другима“- носила га је мисао.
Имао је непуних двадесет година, када су га са, ко зна колико других младића из подриња, четници мобилисали за борбу. Са собом је носио спрему коју му је мати запаковала у торбу, мало ракије и дувана као и нову шајкачу, што му је отац купио код Мила абаџије. Чувши да су дошли да га воде, његов отац Миленко се сјурио са брда где је чувао свиње. Газећи преко церове шуме сав изгребан по лицу стао је пред четнике и ставио им се на располагање. Он је хтео да иде, а да му оставе сина јединца.
– Стар си Миленко,- одговори му краљев капетан, -отаџбини требају млади и здрави Срби- рече му, не гледајући га.
– Поздравите се, па да се крене,- рече капетан хитро устајући од дрвеног астала у авлији.
Миленко није имао снаге више ништа да каже. Пред очима му се окретала и кућа, и авлија,и капетан са својим људима..Откако му се млађи син Властимир, негде уз рат, утопио у Дрини, он није био исти човек. Иако је преживео свакакво зло у животу, ово га је сломило. Напослетку је храбрио сам себе и своје укућане..
– Човек је најобичнија џукела! Једино престаје бол када сам лиже своје ране, ништа ту друго не помаже..- уздахнувши дубоко, рече себи у браду.

Док се Милан спуштао низ планину Тару, борови су одавали мирис куће..мирис скоре среће и радости јер се жив и здрав враћа завичају. На лицима и телу његових сапутника исто се видело усхићење и блаженост због скорог доласка кући. Још када су угледали Дрину што се извија испод Бајине Баште, заборавили су на несносну глад и умор, срећи није било краја.
Раставши се са двојицом пријатеља, Милан је у „глуво доба“ био близу куће. Јасно је из Драбића чуо свог пса Шаргу како лаје, гледао је своје село са брда,утонуло у сан..а доле, где је Дрина у свом кориту, само се чује хук воде који је толико волео. Седео је на том месту на пању од џанарике..Ни сам не зна колико.
У једном тренутку се тргао и кренуо низбрдо према кући. Дочекао га је његов верни пас Шарго. Пресрећан се ваљао испред Миланових ногу, желећи, ваљда, неким псећим језиком да покаже колико је срећан због његовог повратка. Била је још ноћ, а пред зору. Да не буди своје, отишао је у вајат и испружио се по слами. Сан га је сустигао истог трена.
Пробудили су га први јутарњи зраци још увег пријатног јесењег преподнева. Није осећао никакав умор, иако је у последња три дана спавао једва десетак сати. Врата од вајата се отворише и Милан угледа оца Миленка.
-Милане, јеси то ти?!- упита га отац, док му у истом тренутку суза крете из ока
– Ја сам оче..- одговори Милан кренувши оцу у сусрет.
Пред вратима се створише мајка и сестре које му потрчаше у загрљај.
Дуго су седели за доручком и разговарали о времену и догађајима од када су били раздвојени. Наредних дана Милан се прихватио својих пређашњих сеоских послова које је обављао са највећом милином. Рат се ближио крају. Немци су већ напустили азбуковачки срез и цело подриње. Топови се више нису ни чули. Чак ни у дубини. Неки дан по Малој Госпојини, прочуло се да је варош ослобођена. Дошли су партизани. Народ је почео да шапуће између себе да сваки дан воде људе у станицу милиције на испитивања. Неки се и не враћају кући после тога, а ни фамилија не зна куда их одводе. Увукао се страх као када су ту били окупатори. Људи су гледали своја посла..завладало је велико неповерење. Поново су прилику за успех добили најгори.
Једног дана, док је Милан по њиви, у пољу скупљао чапуре од исечене шаровине кукуруза, без даха дотрча мати..сва у сузама
– Ајој сине..полази кући..дошли су по тебе- рече она и поче се тући по прсима
– Ко мајко? Ко је дошао?!- изненађено упита он,
– Војници..партизани..кажу, дошли су по тебе јер си народни непријатељ- сва у сузама рече док је са земље дизала мараму

Милану је у тренутку све прошло кроз главу..рат..Босна..Павле..Властимир..Тара..све. Знао је да није урадио ништа због чега би требало да се стиди, а камоли више шта од тога..али ајд’ знај. Иако је био млад, знао је и какви су људи. Уосталом, објасниће своју улогу у свему, оном кога то буде интересовало.
У авлији, за пољским асталом седео је Миленко и партизански капетан, високи плећати човек, са ожиљком на десном образу.
– ..Са Сутјеске..- рече нехајно,-погледавши га у лице, – а чујем да си и ти био тамо..-
– Спреми се, идеш са нама- рече пењући се у џип.
Владала је гробна тишина. Страх и неверица су остали иза Милана. Док су излазили сокаком, на главни пут, окренуо се још једном према својима. Осетио је врелину и хладноћу истовремено.
Сместили су га у просторију која је некада била магацин. Унутра је било тридесетак људи. Увече је одведен на испитивање. Нису га физички малтретирали, али је у записнику уписано да је државни непријатељ. Када су га вратили у просторију са осталим људима, није могао ништа да говори. Гледао је кроз прозор, стражари су били свуда око магацина..а из црквеног дворишта чуло се звоно..уочи Митровдана.
После два дана речено им је да се спреме за пут. Иду у Босну.
Група од њих двадесетак, праћена стражарима са обе стране колоне зауставила се испред моста. Два стражара су нешто разговарала и смејала се. Пушили су цигарете и гледали у Милановом правцу. Њему се бар тако учинило. Пришао им је и питао их одакле су.
– Из Санџака..-тупо му одговори један
– Ее мој четниче..улудо губиш главу- рече други и не гледајући га,
Милан не рече ништа. Чекао је да крену према мосту следећи своју судбину.
Када су кренули преко моста, Милану је Дрина изгледала као цветњак у пролеће..као место где се сусрећу светови.Док је гледао низводно према завичају осетио је савршену мирноћу. На средини моста, скочио је на војника до себе и отео му пушку! Најближи војник до њега био је сав изгубљен и испустио је своје оружје.
– Бјежи Хамдија!!! Бјежи овамо!!!- чуло се са друге стране. Милан га је гледао са упереном пушком, док је овај очекивао неминовно
А онда ударац у плећку. Осетио је врелу крв на леђима. На мосту је настала паника. Неки официр је трчао и урлао:” Све ћемо вас побити!!! Мајку вам четничку!!! Ми смо нова власт и Југословени!! Завршићемо са вама за сва времена!!!”
Дигао је Милан пушку да му пресуди..дигао и спустио..”Биће ти пресуђено, када дође твоје време. Моје време је већ дошло..”- помисли и погледа у зелену воду. Прескочио је заштитну ограду и скочио са моста у Дрину.

Сунце је у ниском луку било низводно, над Белим каменом..Стари брест је стајао на свом месту као и десетинама, можда и сто година пре тога. Само су површину реке, као рој пчела, парали хици са моста упућени ка Милану.
А он је већ био у дубинама.. Дочекао га је Властимир.. видео се са Павлом.. а крв је постала нема.

Аутор: Саша Марковић