Братунац и Сребреница Друштво Политика

СРЕБРЕНИЧКЕ СВЕТИЊЕ

Док се широм српства народ дигао да брани светиње у Црној Гори, муслимански прваци Сребренице су нас подсјетили да је и Сребреница и даље мјесто у којем се мора стати у одбрану светиња, готово јаче и више него у Црној Гори.
Био је рат, па и тад је било неразумљиво како је некоме било по вољи да искључиво на велике православне празнике: Тројице, Петровдан, Божић, сравњује српска села око Сребренице са земљом и убија све што се тамо затекне. Празници су увијек и у свим културама били дани у којима сви покушавају да унесу радост и мир. Међутим, то није био случај са хордама Насера Орића. Они светињу празника никад нису поштовали.
Нажалост, ништа се није промијенило у менталном склопу муслиманских првака Сребренице од рата на овамо. Не може српски празник да прође, а да из њих не исфркти нека необјашњива мржња. Одједном, сви они знају како се слави Божић и Савиндан и уче нас као да смо ми јуче постали. Мржња иде до тога да Емир Суљагић објављује на свом твитеру снимак како пролази колона са бадњаком поред Меморијалног центра у Поточарима и пјева стихове пјесме: „Морава ти у очима, Шумадија у грудима, од неба си душо слађа, То Српкиња само рађа.“ и тумачи то као вријеђање жртава.
Па, ако им ови стихови сметају, није онда чудо што су почели ударати и на друге светиње, а прије свега на дјецу, али и на школу као једну од најважнијих установа овог народа. Да би била добра атмосфера у школи, по њима, треба уклонити слику бркатога Вука Караџића. Зашто у Њемачкој не тражите да се склоне бисте Гетеа по њиховим школама? Зашто вам у Енглеској не смета Лорд Бајрон?
И није ово од јуче и није ово први пут.
Нажалост, готово увијек налазе подршку у нашим политичарима и властодршцима. Понекад активну, а чешће пасивну. Мало притисну муслимани, мало странци, мало медији, мало глас тамо, мало глас овамо и тамо неки мали директорчић, предсједничић, министарчић попусти овдје, попусти ондје и дођосмо до дјеце и до три прста. Прођоше мандати једног, другог, трећег директора, предсједника, министра а оно што су упрскали продајући национални понос за шаку власти остаје за проблем покољењима. И није ни чудо да су се ови толико осилили да своју мржњу проглашавају за врлину.
Али, како даље? Да ли ико схвата каква опасност се може изродити за све нас ако због говора мржње неки манијак и помисли да науди било ком дјетету?
Зато, посљедња ситуација са нападом муслиманских првака на српску дјецу и злоупотребом сопствене дјеце у Сребреници треба да буде и задња. Дјеца и школа су светиња! Преко тога нема преласка! Народ који није способан да заштити своју дјецу боље да га нема.
Сребренички Срби знају да је онима у Бањалуци милије да се баве концесијама, тендерима, набавкама, прављењем путева, владањем. У Сребреници нема пара, само проблема. Нема ту добрих и успјешних прича, само мукотрпна борба и рад. А коме је до тога?
Међутим, буде ли се поновила ова прича од неки дан, родитељи морају бити спремни да предузму и радикалније кораке. Господо политичари, ви сте ти који имате власт, новац, утицај, средства принуде, то су ваши коалициони партнери на свим нивоима – рјешавајте проблем и не делегирајте и не окривљујте друге! Није до родитеља и наставника да га рјешавају. Како ћете то урадити, то је ваша ствар. Дошло је до светиња. Ако и у Сребреници народ устане да брани своје светиње због неспособности својих владара, бојимо се да ћете се више презнојавати него Мило Ђукановић прије неки дан на конференцији за штампу.