Друштво Друштво Свијет

СРБИ, ЗАЛУТАЛИ НАРОД…

Можда је овај Први мај у доба Короне одлична прилика да се оканемо једног од најодвратнијих празника који нам је наметнуо Титов комунизам и који, пре доласка на власт хрватских комуниста, није постојао у нашем народу.

Наиме, Празник Први мај улази у историју као још један празник ког Титови комунисти су успели да наметну, а то није успело ни Турцима, Аустријанцима, Немцима или било ком другом ко је пошао на Србе да нас уништи.

Комунисти су постигли то да ђурђевдански уранак (и сви богати ђурђевдански обичаји—којих има највише након Божића) падну у заборав. ”Ђурђевданак—хајдучки састанак” се у комунизму изгубио у роштиљању и алкохолу који је однео и хајдучку традиција у Срба.

Као што су Божић заменили прославом Нове Године или Материце Осмим мартом, тако су Титоисти перфидно заменили ђурђевдански за првомајски уранак и затрли народно сећање на један од најлепших празника у Срба, по коме се Срби разликују од свих других народа. Чак су и Горанци или наши Муслимани у Рашкој, Подрињу и Полимљу славили Ђурђевдан до данашњих дана иако су престали да буду Православци. А данашњи Срби?

Немојте зато да кукате над српском судбином и да се питате зашто нам се све ово дешава… Просто, преци вам се у гробу преврћу кад вас гледају како уместо највећег свеца Георгија (кога као Крсну Славу слави трећина Срба) роштиљањем славите некакве раднике Чикага из 1886. године који са нама везе немају.

Да не помињемо то да Првомајски уранак често пада у посне дане, пред само прослављање Васкрса.

Док смо имали своју државу и док су њом владали српски кнежеви и краљеви, народ, девојке и деца су раним јутром на Ђурђевдан одлазили у природу, умивали се у чистим рекама, изворима и потоцима, певали родољубиве, хришћанске и традиционалне песме, правили венце од пољског цвећа, играли се и веселили и затим одлазили својим домовима на ђурђевдански ручак и поподне на славске прославе. Славари су такође у цик зоре одлазили у природу да би, са првим црквеним звонима које су најављивали јутрење одлазили у своје храмове, да би након Литургије освештали славске колаче и журили кући да припреме славску прославу. И учитељи су на тај дан водили децу из школа у оближњу природу и са српском децом славили Ђурђевдан, пролеће и хајдучки састанак.

Откад постоји помен Срба, постоје и подаци о прославама Ђурђевдана уранцима, славећи буђење природе и почетак пролећа. Ова традиција је трајала и пре него што је наш народ примио хришћанску веру пре око 1.300 година и благословом наше Цркве постала саставни део народне прославе једног од највећих православних светаца.

Данас су Срби једини народ на свету који 1. мај, Међународни празник рада, прославља у природи, уз роштиљ, а не као сви други народи у атмосфери прославе права радника, уз синдикална окупљања у фабрикама и на трговима.

И не заборавите, уранак нема везе са 1. мајем. Много је старији, традиционалнији, духовнији и смисленији за српски народ који зна своју историју и традицију!

преузето са: Историја Срба