Братунац и Сребреница Друштво Друштво

СПУСТ НИЗ ДРИНУ

Дринске регате су последњих година постале свјетска атракција. На тим манифестацијама окупи се десетине хиљада учесника. Али, како је све почело?
Прича која нас враћа у сада већ давна времена, када је за срећу било потребно мало, а успомене које су се тада писале трајале су до краја живота.
Ово је једна од њих…

СПУСТ НИЗ ДРИНУ

Негдје средином 70-их смо се нас неколико спустили низ Дрину на сплаву од шлауфова. Никако се не сјећам како нам је пало на памет да радимо нешто такво. Као дјеца смо сви ми гледали како се ‘прави’ сплавари спуштају низ Дрину на великим сплавовима направљеним од балвана и то нам је изгледало јако узбудљиво. Вјероватно су та рана сјећања утицала на нашу одлуку да се упустимо у такву једну авантуру. Нисмо ми то путовање дуго планирали. Док смо висили на чаршији, како смо то обично радили тих година, неко је дошао на ‘бриљантну’ идеју а већина је идеју из ‘цуга’ прихватила. Планирање је трајало неколико вечери, до фајронта у хотелу “Фонтана“, послије фајронта на чаршији. Сплав нисмо могли да правимо од балвана; ко би исјек’о толике балване, а и било је противзаконито. Остало је да сплав правимо од унутрашњих камионских гума, шлауфова. За некога другог би наћи толике унутрашње гуме био непремостив проблем, али не и за нас Братунчане. Рјетко ко од нас није имао макар некога у фамилији ко је радио у транспортном предузећу “Вихору“, па се увјек, преко везе, могла наћи нека расходована унутрашња гума. Испало је да на пут иде нас седморица! Лијеп број а и подсјећа на неке знамените филмове: бирајте између ‘Седморице величанствених’ или ‘Седам самураја’. Самураји, који су кренули на спуст, су били: Бака Тешић, Владета Поп Стаматовић, Зоран Зец Радић, Гојко Стјепановић, Горан Чанчар, Микан Џо Катанић и ја, Мишо Хипи.

У рано јутро, једног јулског дана, смо се сва седморица нашли на аутобуској станици у Братунцу, спремни за покрет. Предходног дана смо отишли до Вихора гдје смо ‘на реверс подигли седам расходованих шлауфова’. Шлауфове смо са нечијим аутом пребацили, уз нешто алата, до чекаонице аутобуске станице. Све смо то, тога јутра, утоварили у пртљажник Ужичког аутобуса којим смо већ негдје око 9 ујутру стигли до Бајине Баште. Аутобус нам је стао пред самим уласком у град, на једном згодном мјесту гдје није било далеко од пута до Дрине. Истоварили смо све оне гуме, алат, неке цераде од шатора и неколико душека на надувавање, храну, воду и неизоставну гајбу пива и флашу ‘љуте’ коју нам је спремио Јово Тешић, да нам се нађе за пута. Све смо то, осим шлауфова, снијели до Дрине и дали се на посао да одсјечемо неколико добрих јова које би нам служиле као стабилизатори на сплаву. Док смо ми то сјекли, Гојко и Џо су остали на путу са оним шлауфомима, да зауставе неки камион Вихора како би нам он напумпао оне гуме. Нису морали дуго да чекају; један ФАП ‘тринеска’ је надувао шлауфове без проблема. Послије су их Гојко и Џо докотрљали до нас на обали.

Конструкцију сплава смо започели на једном травнатом зараванку одмах поред Дрине. Прво смо положили на земљу три јовове греде, које су служиле за основу сплава и уједно као стабилизатори. Преко њих смо повезали оних седам шлауфова па је то чинило једну цјелину. Преко шлауфова смо повезали неколико тањих грана а преко тога пребацили некакво сјено. Преко сјена смо привезали ону цераду. На крми смо имали неку врсту весла, сличну оним какве имају прави сплавари. Није нам недостајао ни јарбол, са заставом – гусарском. Кад смо завршили конструкцију сплава, сваки од нас је добро ‘потего’ од оне љуте, за сретан пут, па смо потом прењели сплав до воде. Када смо се укрцали, са приличном дозом одушевљења смо открили да се сплав понаша у води јако добро у да ће бити прилично удобан за спуст.

Низ Дрину је све ишло без проблема. Мало смо се прибојавали првих већих брзака, али се испоставило да је брига била непотребна. Сплав се држао одлично. И није требало никакве посебне вјештине да се тиме управља, вода је чинила своје: носила нас према Братунцу, а сплав је уз мале корекције кормила лагано клизио низ Дрину. Наше је било само да се опустимо и уживамо у тој благодети. Отворили смо и по пиво, када се мало хладнуло у дринској води. Неки су се бунили да треба да приштедимо пиво за касније. Нисмо их послушали. Пијуцкали смо пиво и гуштерали се на сунцу док је сплав тихо клизио низ Дрину. Тај мир је само једном био нарушен када смо са сплавом налетили на повећи вир. Они, склони паници, су заграјали да се свим снагама весла како би се извукли из те ‘опасности’. У ствари, било је довољно само кормилом ‘дати контру’ и вир нас је сам, потпомогнут инерцијом цјеле те скаламерије и нас на њој, избацио из вртлога. Мало узбуђења није било лоше да ионако добру атмосферу на сплаву и побољша. Мало смо нешто појели, то залили пивом, уз примједбе оних чуварнијих да се пиво штеди за касније. Нисмо их опет послушали. Пред вече смо, као што смо и планирали, стигли до Факовића и ту стали да преноћимо. Сплав смо изнијели неколико метара од обале, а сламу и цераду смо скинули са сплава и разастрли је испод велике топола. Ту смо планирали да преспавамо.

Прво нам је било да провјеримо да ли је продавница у Факовићима још била отворена како би купили још пива и нешто хране, на води се добро једе. Када смо стигли назад у камп тамо нас је чекало изненађење: неко је ухватио нечију кокошку и већ је очерупао и очистио, док су Владо Поп и Горан Чанчар већ ложили ватру у завјетрини између топола. “Само нам фали мало соли и зачина и имаћемо печено пиле за вечеру!“ повика нам Чанчар кад смо се вратили из куповине. Ја сам у Факовићима имао рођака Нешу Шумара, кога сам и онако намјеравао да посјетим па сам им рекао да ћу ја од његове жене Милице тражити мало соли и зачина. Тако сам и урадио. Остатак вечери смо провели полако окрећући ону кокош на ражњу, пијући пиво и разговарајући о претходном дану. Кокош су моји сапутници рашчеречили још онако врућу. Ја сам уживо у неком црном вину које смо купили у продавници пошто сам се ја тих година придржавао вегетаријанске дијете. Моји сапутници никако нису могли да схвате како ја могу да пијем вино а да у исто вријеме не једем месо. Тај мали недостатак су ми ипак опростили, али ми нису опраштали то што ми је цуг за вино, и поред те настраности, још увјек био добар. Остали смо тако, једући и пијући, ту на обали Дрине, до касно у ноћ. Ту смо, испод топола, мало и одспавали.

Сутра рано, још прије доручка, смо кренули даље. Нико прије нас ово није радио па нисмо знали колико нам тачно времена треба за коју дионицу пута. Тај други дан је пролазио још мирније него онај први. На брзину смо постали прави дрински вукови и више нас ништа на том путу није могло изненадити нити узбудити. Сасвим смо ‘хладно’ јели свој доручак сједећи на ивици сплава са ногама замоченим у воду док је сплав тихо клизио низ Дрину. Тек тог другог дана смо стварно почели да примјећујемо и главног актера ове наше мале авантуре: ријеку Дрину. Тек у њеној непосредној близини, такорећи у њеном загрљају, смо схватили све њене чари. Јер, за нас који смо одрасли на њеним обалама, Дрина није само још једна ријека. Она је за нас била увјек и мало више од тога. Сви ми имамо према њој посебан однос, помало богобојажљив; јер смо је виђали и кад је била љута и опасна, али и када је била, као на овом путовању тако пријатна, готово питома. И та зеленкаста боја њених вирова, још и појачана зеленилом шума кроз које тече… И то нагло прелажење из лагане ријеке која полако тече на једном мјесту, да би одмах послије тога изненада постала брза и плаховита. Или је то само ми видимо тако зато што смо јој толико привржени? Посебна љепота тога дана је било баш у том одсуству икаквог догађања. За тако кратко вријеме смо постали дио ријеке и почели, бар на кратко, да живимо њеним ритмом. Допустили смо да и наше вријеме и наше битисање потеку као вода. На тренутак, макар за тај дио јулског дана, ништа нам више није требало.

Крај је дошао много прије него што смо ми то хтјели. Ваљало се на брзину будити из тог сна јер је већ иза оне кривине долазио Љубовијски мост, наша задња станица. На плажу код моста смо стигли око 4 поподне. Нико се није радовао завршетку пута. Спаковали смо се изненађујуће тихо. Скоро да смо били спремни да се већ сутра вратимо на још један спуст. А нисмо. Било је то по много чему јединствено путовање и није га требало кварити понављањем. Вриједне ствари остају вриједне док су ријетке.

Од нас седморице само Владо Поп није више међу живима. Погинуо је у рату у децембру 1992. Ја сам за његову погибију сазнао овдје на Аруби тек у прољеће 1993 из исјечка из новина. Тих ми је година пријатељица из Београда слала исјечке из Политике са чланцима Моме Капора. На полеђини једног чланка је био, преполовљен, допис из Лубовије о сахрани на љубовијском гробљу…

Игром случаја, Владо Поп је био последњи Братунчанин кога сам видио на чаршији непосредно прије мога одласка на Арубу. Тог новембарског јутра 1991, ја сам поранио да прије одласка прошетам чаршијом, да покупим посљедње утиске пред дуг пут, он је поранио да води синове да се подшишају код Салке брице. Требало ми је нешто што ћу понијети из чаршије на тај пут, да ми се нађе у нужди, неко сјећање или тако нешто… И нашао сам га у слици брижног оца, мога друга Владе Попа, која је остала урезана у мом сјећању као икона. Док ја, и остали пробисвјети са мном, идемо около јурећи неке своје демоне, овај мој друг остаје ту да брине за потомство, да ми луталице имамо гдје да се вратимо ако нам једном такво нешто и падне на памет, јер лијепо је путовати само ако знаш да се негдје ипак имаш вратити.

П.С. Аутор овог текста, Богдан Јовановић многима познат као Мишо Хипи, трагично је преминуо прије три године на Аруби. Живио је преко двадесет година на том Карипском острву али Братунац никада није изашао из његовог срца. Био је један од тројице администратора фејсбук странице „Братуначке Приче“ која је окупила велики број Братунчана широм свијета и барем на тренутак, у овом виртуелном свијету, вратила у свој родни град.