Братунац и Сребреница Друштво Друштво

СПОМЕНИК (НЕ)МИРУ

„Неморално је, антицивилизацијски и дехуманизирајући за жртве градити “Споменик миру” општине која није признала геноцид, која се територијално налази у ентитету који је створен резултатима агресије и геноцида и која је под политичким лидерством негатора геноцида.

„Мајке енклаве Сребренице” захтјевају да Високи представник у БиХ донесе закон о забрани негирања геноцида, да се из парка у центру Сребренице измјесте два споменика четницима који су вршили покољ муслимана за вријеме Другог свјетског рата те да се начелник Сребренице извини мајкама за све невино страдале у протеклом рату.

Тек кад идејни творци и реализатори геноцида признају да је почињен геноцид у Сребреници, да је Сребреница убијена од стране србо-четника домаћих и из Србије, када се извине жртвама и затраже опрост, онда можемо размишљати о “споменику мира”.

Споменик миру у Сребреници имао би смисла кад би преставници босанских Срба, као и они из Србије учинили катарзу, дистанцирали се од разних злочинаца и њихових злочина, и када би показали емпатију за жртве.“

Овако гласи саопштење бошњачког удружења „Мајке енклаве Сребреница“ поводом изградње споменика мира у Сребреници. Овакав став подржавају и остала бошњачка удружења и политичке партије.

Жртве рата су само они и нико више!

Ако већ неће ниједно српско удружење или партија да се огласи поводом оваквог фашистичког саопштења, огласићемо се ми.

Захтјевамо да се умјесто тог „споменика мира“ сагради Меморијални центар у Дугом пољу за 6500 српских жртава из Другог свјетског рата и 3500 жртава из протеклог рата. Па кад дођу бјелосвјетски злочинци и предсједници народа који су чинили праве геноциде над многим свјетским народима, а међу њима и српским, да и они доживе ту катарзу. Причамо о хрватском предсједнику, турском, америчком, њемачком…

О страдању српског народа у Првом свјетском рату биће довољан подсјетник споменик „четнику“ мајору Кости Тодоровићу који је жив спаљен на ломачи усред Сребренице. Његову борбу против аустроугарског окупатора гушили су многи муслимани овог краја, познатији под називом шуцкори. Тамо гдје су стали шуцкори, наставиле су усташе у Другом свјетском рату. Гдје су стале усташе, наставио је Насер Орић, заједно са унуцима и синовима шуцкора и усташа.
Данас се историја ревидира по потреби глобалистичке политике и њених циљева. Али праву истину и историју свједоче и српски гробови расути широм ових простора.

За злочине над муслиманима Сребренице у протеклом рату Срби су пред „међународним“ судом у Хагу и „домаћим“ у БиХ осуђени на стотине година затвора.
За злочине над невиним српским становништвом до данас нико није одговарао ни један једини дан.

О правди, као што видимо, не може се говорити али се питамо о каквој емпатији може говорити једна Мунира Субашић и удружење „Мајке енклаве Сребренице“? Мајка би требала разумјети и бол друге мајке за убијеним дјететом. Мунира то не може. Мајка Димитријевића, дјечака из Скелана од 6 и 9 година које су убили бојовници из Сребренице, за њу је још један ратни злочинац. Њена дјеца су мали „четници“. Да ли постоји емпатија за убијену трудницу од 17 година у Магашићима, или емпатија за породицу Млађеновић из Јежестице, или можда за убијену Раду Гвозденовић, шеснаестогодишњакињу из Загона, за побијену породицу Вучетић у Бјеловцу, за Цветкову породицу, за Митровиће из Скелана, за спаљену Кравицу, Подравање, Факовиће, Ратковиће, Полозник, Сасе, Хранчу, Загоне, Залазје, Скелане, Гниону….??? Можемо овако набрајати до 3500 српских жртава које поново убијају.

Питамо се, коме данас смета споменик миру?

Вјероватно некоме ко планира нови рат!