Друштво Остало Православље

СЈЕЋАЊА НА ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ У БРАТУНЦУ

ГОД:ХXIII. САРАЈЕВО, 30, НОВЕМБРА 1909.
И С Т О Ч Н И К
ЗВАНИЧНИ ОРГАН ВЕЛИКОГ ЦРКВЕНОГ СУДА ЗА ДУХОВНЕ ПОТРЕБЕ

Бр.22
Освећење цркве у Братунцу.

(Стр.333): На молбу и позив српско-правосл. цркв. општине у Братунцу одазвало се радо Његово Високопреосвештенство господин АЕ. Митрополит дабро-босански Евгеније Летица, да сам лично освети новосаграђени храм. Дне 8. октобра у четвртак кренуло се Његово Високопреосв. на пут из Сарајева жељезницом до Тузле, а оданде колима преко Зворника у Братунац. У суботу 10. окт. додирнувши Дрињачу, гдје је посјетио тамошњег пароха Тимот. Поповића, разгледало цркву и св. утвари и књиге црквене и прегледало парохијско звање и вођење матица и других књига, стигло је Његово Високопреосвештенство у Братунац послије подне око 3 сах. дочекано и праћено још испред Братунца од великог броја јахача и изасланика вароши Сребренице и околнијех села и саме братуначке општине. Код новог сазиданог храма дочекао га је братуначки парох Саво Дангић и кравички парох Ристо Х. Поповић и мноштво искупљеног народа. Овдје се могло примјетити, како један трен може да разбије човјеку сву радост и пријатно расположење. Одазвати се радо позиву и молби вршећи архипастирску дужност и службу, кренути се на далеки пут, и то огроман дио колима, претрпјети све напоре тога пута, апостолски се радовати у души својој, што је још један нов храм подигнут, стићи на лице мјеста и – разочарати се, то је оно, што превазилази све, свако стрпљење, а то је морао поднијети Високопреосв. господин Митрополит Евгеније. Наиме храм је дошао само до зидова и крова. Зидови пак изнутра још се крече, прозори зјапе без стакла, промаха и вјетар те шиба са свију страна, под још није готов ни на половици солеја, звона се истом дижу, ударају се клинци у зидове, – једна врева, лупа и ларма са свих страна. А скоро је вече, требало би одслужити бдјеније, али се нема гдје; а сутра треба осветити цркву, – још не дограђену. Не разумијемо тај поступак, позвати архијереја, да освети храм, који још није готов, и не приправити све, што је за освећење потребно. Одговоран је сваки, који се годније постарао, да све буде готово и у свом реду, – У недјељу 11.окт. у 8 часова

(Стр.334): ујутро почело је освећење храма. Па и овдје се сад десило нешто ружно, што ремети светињу самог чина, наиме: око лицитирања барјака и кумства и то на глас и вику без обзира на то, што се обносе око храма св. мошти. Отворило се право хандловање, као да смо у ћивутском дућану, а не при светињи. Зар се не може то дан прије обавити, ко ће бити кум? И како су могли присутни иновјерци стећи уважавања самог овога светог обреда, кад чуше и видјеше ову трку и вику на све стране. Лијепо је давати прилоге цркви и помагати је. Но зар се то не би могло догодити у тишини и еванђелски без ове викачке рекламе? – По утврђењу и освећењу св. пријестола започета је архијерејска литургија, на којој је за ђакона рукоположен сврш. богослов Душан Бобаревић. На свршетку литургије држао је Високопреосвештени народу архипастирску поуку, за које вадимо ове лијепе мисли: Храмови се дижу, да се у њима скупљају вјерни на молитву и свете службе. Треба да се тамошњи народ радује, што сад има свој храм. Но са подигнућем храма није још све свршено. Св. црква не смије нити сама и празна, без дјеце своје. У њој треба да су састанци вјерних, ту треба да се сакупља и старо и младо учествујући вазда у служби Божојој са својим свештеником. Ту се слуша ријеч Божија, ту се учи поштен бити и ваљан. Ако је црква пуна побожног свијета, биће тада празне биртије, мање ће се пити и гријешити, биће главе трезвеније, биће мање свађе, туче и крвопролића. Ако се свијет у цркви научи поштовати Бога и боајти га се, биће мање псовки и безбожности. Ко слуша Божију ријеч са чистим срцем, она се усели уњ и чини у њему добре плодове: љубав, радост, мир, слогу и све оне врлине, које су корисне за напредовање у свакој срећи и добру. А то је жеља и Архијереја њихова. Зато жели да овај свети чин буде у добар час за све, који буду у овај св. храм долазили на молитву са сваком побожношћу. – На св. литургији је појало на кору сребреничко српско пјевачко друштво лијепо, складно и умилно. Материал му је добар и свјеж. Има наде, да ће се развити у добро друшво. – У 1 сахат био је заједнички ручак, на коме је господин Митрополит наздравио Његову Величанству цару и карљу Фрањи Јосифу I., кот. предстојник сребренички Ретингер, Његову Високопреосвештенству, и онда су се редале друге здравице, а затијем је настало народно весеље, које је текло у најљепшем реду. – Сутрадан 12. окт. одслужило је Његово Високопреосвештенство још једну литургију, на којој је ђакона Бобаревића рукоположило за презвитера. Иза литургије присуствовао је господин Митроплоит катихизацији на комуналној школи, а исто тако и на Дрињачи при повратку. Пошто се приближило вријеме за одлазак, по малом доручку, опростивши се од своје пастве и благословивши је кренуло се Његово Високопреосвештенство праћено многобројним пратиоцима на пут натраг у своју резиденцију.

преузето са: Bratunac.doc