Друштво Друштво Србија

РАСПЕЋЕ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА

-Истина набијена на колац-

Десило се то у Гњилану 01. маја 1985. године. Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили су са коцем полулитарску флашу кроз чмар у утробу! Флаша се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено починили како би поспешили исељавања Срба са Косова, који су се после тога почели масовно исељавати.

Флашу су из утробе жртве извадила у приштинској болници два хирурга Албанца и један српски хирург др Морачић. Њега су Албанци накнадно позвали, пошто су се уплашили када су отворили утробу и видели флашу и срчу коју је требало извадити. Др Морачић је после операције изјавио: „Призор који сам затекао био је језив.“

Ђорђе Мартиновић је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону.

О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Само неколико дана после операције која је изведена на ВМА-а, коју су опседали новинари, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тада моћни Стане Доланц, министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, чинио је све да злочин не буде приписан Албанцима и да буде потпуно другучаје представљен јавности.

Уз помоћ Брозових генерала, пре свега адмирала Бранка Мамуле, генерала Милана Даљевића, генерала Владимира Војводића, генерала и народног хероја Југославије Петра Грачанина и пуковника Новака Ивановића, начелника Дома ЈНА у Гњилану, где је Мартиновић био запослен, разним манипулацијама, обманама јавности и скривањем истине о злочину, ток истраге је скренут у другом правцу.

Многи искази и чињенице о страховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија.

О „случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и скупштина Југославије осам пута, али без резултата. Скупштина Србије шест пута је одлагала расправу јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај.

После операције у Лондону у болници „Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу: Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе.

Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФРЈ по кључу, против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.

-Лицемерје и лажи Станета Доланца.-

После изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о „случају Мартиновић”.

У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима: Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага, суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио.
Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао: Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић српски самурај који је над собом извршио харакири. На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали.

О „случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Међутим, они су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи.

Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, крајем маја, Милорад Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом „Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића – толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани филмови „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Ипак, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана (?!) и трибина није одржана.

Емитовање ових филмова на Радио-телевизији Србије одбили су редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић. Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић. Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час.
Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. у отвореном писму председнику Борису Тадићу и председнику Владе др Војиславу Коштуници, 350 студената-чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Милорад Бајић, те проф. др Светислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА. Милорад Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није никада одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном југословенска, односно српска УДБ-а.

Књижевница Светлана Велмар-Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. Према њеној оцени је „случај“ Мартиновића, „како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања“. И владика Атанасије Јефтић писао је како је „овај напаћени човек… живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. до ове нове окупације око Савиндана 1990“.

ЕПИЛОГ

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве лекара др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 150.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал ЈНА Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.

Ђорђе Мартиновић је после пет операција коначно услед жестоких притисака продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца где је умро 6. октобра 2000. године као тежак инвалид.
Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године.
Нико од њих није запослен. Породица Ђорђа Мартиновића од државе Србије није добила ништа.

Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова је постао симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије.
Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова.
Паљење и рушење 156 манастира, цркава на Косову и Метохији, само од 1999. до 18. марта 2004. године. (Све уз благослов КФОР-а)…

Браћо Срби и сестре Српкиње,
Молимо Вас да подијелите слику „Распећа” Ђорђа Мартиновића и текст свим Србима који живе у свету, да се не заборави.