Друштво Историја

РАСКИЋУРАВАШ ЛИ БАЊАЧКИ?

-Мангупски говор старих подрињских градитеља-

Област Осата обухвата крајњи исток Босне и Херцеговине односно Републику Српску у средишњем току ријеке Дрине. Прве прецизне границе Осата дао је Лука Грђић-Бјелокосић. „То је троугао што га чини ријека Дрина у котару сребреничком, а од истока га зачељавају планине Прибићевац, Чауш и Несмотраца“.

Осаћански говор, познати и као бањачки, настао је извртањем српских речи како газде Турци не би разумели неимаре чији су објекти и данас симболи градитељства.

За свој језик су говорили да потиче од апостола Томе, заштитника зидара. Постоји теорија да је зидаре у Осат населио деспот Стефан Лазаревић, склањајући их од турског надирања са југа, а да би му зидали пратећу инфраструктуру око сребреничких рудника. Имали су потпуно другачију ношњу од приморско-херцеговачких сусједа у Лудмеру и Осату. Овај крај уз Дрину је до прије 100 година називан Мала Србија, јер је примао становнике са свих страна, а у Подрињу се говорио поред ијекавског и икавски.

Поднебље око Сребренице и Братунца и тог дела Подриња, крајем осамнаестог века дало је изузетне неимаре који су иза себе оставили колевку српског градитељства. Тамо су се рађали врсни мајстори, који су, иако су углавном остали непознати, иза себе оставили завештање у дрвету и камену, чувене куће – осаћанке, које се називају и српским кућама, најчешће здања од брвана над подрумима од камена.

Данас куће осаћанке гледамо у свим етно-селима по Србији, од Мећавника, преко Врхпоља и Станишића, до Музеја на отвореном у Сирогојну… Оригиналне осаћанке су и бројне цркве брвнаре грађене без иједног ексера, она чувена у Дубу или у Сечој Реци код Косјерића, у Миличиници код Ваљева, па она устаничка у Такову… Вукова кућа у Тршићу, кућа кнеза Милоша у Горњем Црнућу (знаменита и по томе што је у њој донета одлука о подизању Другог српског устанка) и његови крагујевачки конаци, конак сердара Мићића у Чајетини и у сваком селу по нека грађевина… Све то, део је Осаћана или је њихова школа.

„Мангупска” довитљивост ових мајстора донела је још једну посебност – осаћански говор. Неки су га називали и дунђерским, јер су и тако ословљавали те мајсторе, мада су га сами творци – којима је дато и име „бањаци” – звали и бањачким говором.
Неимари су, наиме, понекад желели да остану неразумљиви околини, а најпре својим „газдама”, најчешће Турцима. Некада је, на пример, требало покудити сервирани ручак, али и изрећи понеку „лепу реч” на рачун газдарице или њене нове хаљине. Како то изговорити а да остали у домаћинству не разумеју? Тајни језик је настао извртањем српских речи и коришћењем туђица из немачког и турског језика.

Неимари из Осата изградили су хиљаде чувених кућа од дрвета и камена, такозване осаћанке. Подизали су и магазе, зграде, колибе, стотине цркава брвнара, а касније и џамија. Ипак, из анонимности их извлачи тек понеки запис остао на таваницама или вратима храмова. О њима се стога данас мало зна. Њихових је кућа највише у Србији, има их и по Подрињу, на истоку Републике Српске и БиХ, али и Црној Гори.

На „бауштелу” ондашњи су мајстори из Подриња углавном одлазили у Србију, скупљајући се у Ваљеву. Прича се да је одлазак мајстора око Ђурђевдана био посебна свечаност, својеврсни испраћај, као слава. Одлазило се сваке године с почетка грађевинске сезоне. Стотине градитеља селило се у Србију на привремени рад, кући се враћајући с јесени, око Митровдана.

Кров на четири воде њихов је изум, а њихове куће најчешће су имале улазна и излазна врата. Како се приповеда, разлог за то је то што се у Подрињу увек од неке силе морало бежати, па су друга врата служила за „злу не требало”.

Бањачки говор познају и њихови потомци, има ту и данас понеки врстан занатлија. Нису у том крају ретки они који се и данас нашале изговарајући другима непознате речи.

Ту посебност Влада РС намерава кандидовати за листу Унеска како би заштитила то културно наслеђе. Српски историчари уметности су скретали пажњу на то да се због запостављања истраживања овог традиционалног градитељства остаје без великог броја ових раритета који би могли бити туристичко чудо. Они који су истраживали осаћанско градитељство објашњавали су да је реч о данас већ митским мајсторима који су обнављали спаљену и порушену Србију и Босну почетком и крајем осамнаестог века, па све до краја двадесетог. Били су, како се то писало, градитељи какве Европа није упознала.

У последњих неколико година поново је у моди осаћанско неимарство, за шта је пример Мећавник Емира Кустурице. О људима вештих руку, који нису волели ратове, и који су обогатили градитељство Босне, централне и западне Србије писао је и Иво Андрић, у приповеци „Осатичани”, и Вук Караџић, у првом издању „Српског рјечника”.

„Осаћани су градитељи и знаменитих кнежевских конака, кућа нахијских кнезова, локалних старешина, као и стамбених грађевина чији је власник био кнез Милош Обреновић. Такође, они су подизали објекте исламске вероисповести, џамије, текије, медресе, а посебно су познати као градитељи џамија са дрвеном мунаром. Најзад, они су остали познати и по чувеном бањачком неимарском говору којим су се на градилиштима служили, и који други, осим њих нису разумели”, наводи се на сајту Музеја Муниципијума малвесијатијума у Скеланима.

Овај тајни језик био је „мушка ствар”, жене ових мајстора га нису разумеле. Упозорава се да овај говор изумире јер се број градитеља у Осату смањивао деценијама.

Свој тајни говор користили су у споразумевању у печалби да би указали на неке проблеме, грешке у раду, на потребе, жеље и намере, али и да предухитре одређене претње и опасности и преваре на које су наилазили.

Тај говор није имао своје писмо, граматику и норме. О настанку и развоју овог говора нема готово никаквих писаних трагова, развијао се и преносио с колена на колено, као што се и неимарство преносило и учило.

Примери осаћанског говора:

-Оженити се – Отремчити се
-Ружно – цкамно
-Девојка – Вајза
-Капа – тирита с фантаре
-Гладан – ханован
-Теле – Букуљче
-Скула – Зла и лоша жена. Јако лоша прилика за удају. 
-Лоша храна – Скаман анеж
-Добра храна – Шуман анеж
-Добар посао – Шуман банеж
-Кућа – Кашта
-Газда – Кулаба или кулџо
-Лош газда – Скаман кулџо
-Газдарица – Кулка, кулабиница
-Жена – Тремка
-Привлачна жена – Шумна треја
-Старија жена – Тремка
-Месо – Миша
-Кокош – Таушка
-Свиња – Тариџан
-Овца – Лешица
-Пита – Лемба
-Сир – Пењер
-Јаје – Ташанче
-Кромпири – Булумбаћи
-Пасуљ – Пјевкан
-Кафа – Гарача
-Малтер – Ћамур
-Псето – Ћендо
-Коњи – Калци
-Кола – Чагрље 
-Ницкам фолињати чкоји чешљо – Немој да причаш, долази жандарм
-Наханио сам пјевача, па ми се покачио бураћ – Најео сам се пасуља, па ме заболео стомак
-Ђе ти тажи трем – Где ти је човек
-У кулабинице се шумно кећурају коњиштаре и тавже шумне чкојалице – Газдарица има добре груди, а има и добре ноге. 
-Кулаба кећаст, не убањава гарачу, шушљику и рушу да се попири! – Газда је лош, не да кафу, ракију и пиво да се попије!

извор: Политика РС