Друштво Историја

ПУКОВНИК ДРАГОСЛАВ РАЧИЋ – Први војсковођа ђенерала Драже Михаиловића

Вероватно нема Србина који није чуо за капетана Драгослава Рачића, макар по стиху из песме „Од Тополе, па до Равне Горе“. Али ће, опет, мало ко знати причу о њему, иако је по много чему за памћење.Био је то велики јунак, најбољи командант ког је имао генерал Дража Михаиловић. Добијао је најтеже задатке, највеће јединице и најбоље оружје којим се располагало. Сваки задатак поверен капетану прве класе, а касније пуковнику Драгославу Рачићу, је извршен. Сваки – изузев последњег…

Драгослав Рачић је рођен у селу Годачица, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Његово крштено презиме је Милетић. По прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић. Драгослављев отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку. После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У Крагујевцу, Драгослав Милетић се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна чврста рука, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. године уписали на Војну академију у Београду. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Француску, где је завршио постдипломске студије. По струци је био артиљеријски капетан прве класе. Као елитни артиљеријски официр, Драгослав Милетић је службовао у Сарајеву, Љубљани, Марибору, Скопљу и Алексинцу.

Априлска катастрофа 1941. године задесила је артиљеријског капетана прве класе Драгослава Милетића у Словенији. После очајничког отпора Немцима, избегао је предају и склонио се у Београд. Ту је чуо за пуковника Дражу Михаиловића. Имао је доста новца, јер су плате официрима исплаћене унапред, па је отворио кафану, која је служила као регрутни центар за Равну Гору. Али, тај посао није био за њега. Нови ратни распоред капетана Драгослава Рачића гласио је: планина Цер и доње Подриње, укључујући и оно са босанске стране. У то време, јуна месеца, на Равну Гору је стигао и мајор Јездимир Дангић, потоњи вођа источнобосанских устаника. Рачић и Дангић учествују у првој оружаној акцији под командом пуковника Михаиловића, а то је заштита српског живља у источним деловима тзв. НДХ. Дража је поставио Дангића за команданта Источне Босне, док је Рачић био његова највећа узданица са десне стране Дрине. Током августа, делови Рачићевог Церског одреда, као и Гучевског одреда поручника Лазара Савића, прешли су Дрину, напали усташе и немачки гарнизон у Зворнику. Тако је Драгослав Рачић постао први равногорски командант уцењен од стране Немаца. Крајем лета 1941. године мајор Јездимир Дангић успео је да ослободи готово читаву Источну Босну, укључујући и места попут Горажда, Фоче, Рогатице, Братунца, Сребренице, Власенице, Олова и Чајнича.

Против вишеструких непријатеља, Немаца, усташа, домобрана и комуниста, у низу крвавих битака мајор Дангић и капетан Рачић почели су да губе позиције. Њихов положај за неко време је поправила помоћ тзв. лелагних четника са десне обале Дрине. Али, онда је немачка команда за Југоисток Европе одлучила да покрене нову офанзиву у Источној Босни, под шифром „Трио“. Окосницу напада, започетог 15. априла, чиниле су две пешадијске дивизије, 714. и 717. Као циљ офанзиве наведено је „уништење устаника“, што су комунисти после рата обилато злоупотребљавали, тврдећи да је тај термин означавао њихове паравојне формације. Реч је о томе да је команда Југоистока забранила употребу ознаке „четник“, због мешања Дражиних људи са четницима Косте Пећанца. У немачком извештају о спровођењу операције „Трио“, писаном 12. априла, јасно се види против кога су се Немци борили: „Главне вође су мајор Дангић и капетан Рачић…“ Баш тог дана, 12. априла, Немци су заробили мајора Дангића. Тако је велики устанак у Источној Босни, за неко време, угушен. Капетан Драгослав Рачић вратио се на подручје планине Цер. Први пут од јула 1941. године, он сада није био у епицентру окршаја.

Краја 1942. и почетак 1943. године наш јунак посвећује јачању своје јединице. Добија чин мајора и постаје командант елитног Церског корпуса, али дело његових руку видимо и на другој страни. У селу Савковићи, на месту Добра вода, подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји. После тога, у селу Горње Кошље, он подиже и зграду основне школе. Са краћим прекидима, Рачићева јединица током читавог рата издаје два листа, „Глас Цера“ и хумористички лист „Уљез“. Уредник оба издања био је књижевник резервни капетан Јанко Туфегџић.

Нова искушења за мајора Драгослава Рачића дошла су са великом четничком офанзивом према јадранском приморју, у сусрет најављеном савезничком искрцавању, крајем лета 1943. године. Рачићев задатак био је да после ослобађања мањих места са десне обале Дрине, форсира ову реку и настави да гони Немце у правцу Сарајева. Истовремено, у горњем Подрињу, друге четничке јединице ослободиле су Пријепоље и Вишеград од Немаца и усташа. У Босни су ослобођени Горажде, Рогатица, Олово и још нека мања места. Рачићев Церски корпус гонио је Немце до Сокоца. Успешна офанзива заустављена је истовременом акцијом Немаца и комуниста. Да би повратили десну обалу Дрине, Немци су довели појачања из Косовске Митровице, угрозивши тиме четничку позадину. Док се Рачић борио са немачким трупама испред Сокоца, комунистички вођа Тито послао је на његов десни бок, са севера, свој Трећи корпус. Са јужне стране четнике је напала комунистичка Пета дивизија у саставу Другог корпуса под командом Пеке Дапчевића. Комунисти су заобилазили немачке положаје и нападали искључиво четнике. С друге стране, четнике су упорно нападали и Немци. Немачки командант Србије, генерал Фелбер, током октобра и новембра на подручју Западне Србије, организовао је чак четири узастопне офанзиве против четника („Маисколбен“, „Крум“, „Хербстнебел“ и „Хамелброт“).

У припреми за одбрану Србије, генерал Дража Михаиловић је створио веће и покретљивије јединице. Тако је, међу осталима, настала и Церско-мајевичка група корпуса, под командом мајора Драгослав Рачића. На Јеловој Гори, код Ужица, Рачић је командовао једном од најпознатијих битака против комуниста, 8. и 9. септембра, против Првог пролетерског корпуса. У току ноћи четници су подишли партизанским положајима, и ујутру их одбацили силовитим јуришом. Али комунисти више нису ни желели борбу. Повукли су се, знајући да ће ускоро источну српску границу прећи Црвена армија и тако решити њихову борбу за власт. То се и десило. Ипак, остала је чињеница: комунисти, удружени са Енглезима, Италијанима и усташама, нису успели да савладају српску четничку војску, упркос неупоредивој премоћи у опреми и наоружању.

Од октобра 1944. до маја 1945. године, потпуковник, а затим и пуковник Драгослав Рачић се повлачио са четницима кроз Босну. Марта 1945. године све четничке снаге подељене су у три колоне, са циљем: пробој ка Србији и дизање устанка против комуниста. Рачић је командовао левом колоном. Продор четничке главнине према Србији априла и маја 1945. године, то је епопеја о којој би могао бити снимљен не један филм. Приликом преласка Језерице, притоке Неретве, морало је бити одбачено сво тешко наоружање и опрема. Многи су нашли смрт у неприступачном кањону. Али потпуковник Драгослав Рачић није желео да погине на тај начин. Према сведочењу мајора Александра Милошевића, дошавши до провалије коју је требало да прође, Рачић се ни трен није колебао. Вратио се натраг, надјачавши својим моћним баритоном хук реке и пуцњаву: „Браћо! Тамо је сигурна смрт“, рекао је четницима показавши у правцу Језерице. „А овамо, можда, и живот. Напред!“, додао је упирући руку у правцу косе са које су тукли комунистички митраљези. Потрчао је, а за њим је кренуло неколико хиљада четника.После свакодневних борби против вишеструко бројнијег непријатеља, тучена свим оруђима и оружјима, укључујући и совјетску авијацију, четничка главнина је сломљена на Зеленгори, 13. маја 1945. године. Мање групе измучених војника одбиле су задатак да се некако домогну Србије и чекају погодан тренутак за дизање устанка.Пуковник Драгослав Рачић дошао је у подручје свог Цера, у Савковиће. У јесен 1945, са тринаесторицом пратилаца обратио се угледном домаћину Петку Обрадовићу. Петков син Видоје направио је повећу земуницу у близини штале, тако да његова жена, када се бави око стоке, може неопажено да доноси храну четницима.Тамо га је средином новембра 1945. открила партизанска јединица, где је после краће борбе убијен.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ
Са једним пратиоцем, и пиштољем за појасом, Иван Милетић је 1950. године отишао у Савковиће да сазна истину о свом стрицу Драгославу. Представио се као инспектор Озне, који је дошао да још једном преиспита детаље о последњим данима пуковника Драгослава Рачића, како би, онима који су га одали, могла да се уручи награда. Видојева жена испричала је Ивану како је отишла код Буде Томића, шефа Озне у Љубовији, и пријавила четнике. Разлог: досадило јој је да им носи храну!
Новембра 1945. године бројне комунистичке јединице опколиле су Рачићеву земуницу и упутиле позив за предају. Рачић, и у последњим тренуцима, није напред истурао своје људе. Изашао је први, са оружјем у руци. Уз њега је био верни пратилац Вујица, из босанског села Сикирић. Драма се одигравала пред очима Видоја и његове жене. После неког времена, Рачић је погледао у пиштољ и видео да му је остао само један метак. „Вујице, батлија си“, рекао је. „Што, шефе“, упамтили су Обрадовићи Вујичин одговор и пренели га Ивану Милетићу. „Немам два метка. Да имам, сад бих убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живога би ме пекли“. То су биле последње Рачићеве речи, иза којих је, хладнокрвно, последњи метак испалио у своју крупну главу. Али, комунисти су се бојали и мртвога Драгослава Рачића. Наступали су опрезно, мада није било отпора. Најзад поставише пушкомитраљез у непосредној близини Рачићевог беживотног тела. Дуги рафали избацише делове његове утробе на супротну страну. Посмртни Рачићеви остаци одвучени су двоколицом у Љубовију, а затим у Шабац. Крвав траг и парчићи меса остајали су по калдрми, којом су се вукле Рачићеве ноге. У Шапцу, Рачићево тело је изложено да би се народ застрашио. Најзад, неко је наредио да се покојник уклони одатле и баци у неко врбље. Али у том врбљу, поред града, пси почеше да разносе посмртне остатке Драгослава Рачића. Онда су комунисти били принуђени да уприличе какву-такву сахрану. Један милиционер закопао је Рачићево тело баш на том, неугледном месту. Касније је Шабац проширен и ту је подигнута аутобуска станица. Зато, путниче, ако се задесиш овде, знај да испод тог бетона који видиш, можда тачно испод твојих стопала, лежи тело једног од највећих српских јунака у Другом светском рату.

У Љубовији је покренута иницијатива за откривање гроба мајора Рачића. На планини Бобији у селу Савковић 2003. године подигнут је споменик Драгославу Милетићу Рачићу.

текст: Милослав Самарџић


У недељу, 19. маја 2019. године у Љубовији ће бити одржан парастос пуковнику ЈВуО Драгославу Рачићу.

Програм:
10:30 Окупљање код Стадиона
11:30 Дефиле кроз град
12:00 Парастос у Цркви Св.Преображења у Љубовији уз чинодејство Пароха Љубовијског, Оровичког, Врхпољског и Монаха Луке (Манастир Карно Сребреница)
13:00 Братска трпеза и дружење