Друштво Саша Марковић

ПРОВИНЦИЈСКА УТЕХА – МИНИЈАТУРА ОБИЧНОГ ПОПОДНЕВА

…Време сутра… облачно са кишом… 
– Закључај врата и извуци кључ! – оштрим гласом изговори лепша половина излазећи из стана. Изашао сам на терасу што гледа на Горњу улицу. Раширио руке дохвативши оба зида, гласно сам помислио: 
– Сит сам више овог погледа у босанска брда преко Дрине. Пардон, српска брда преко Дрине. И пусту Горњу улицу.

Ухвати ме мука. Имао сам снаге док сам гледао у небо, а ухвати ме страх на помисао да је све пусто. Нисам имао снаге да победим страх, већ сам пустио да ме раздире. Чује се клепет старомодних ципела на женским ногама. Пролази монахиња улицом. Журно и не осврћући се. Као да је срећна. Сигурно и јесте, ако је са собом рашчистила у срцу и глави.
Отворио сам фрижидер да нађем неко пиће. Конзерва пива ми је добродошла. Пиво је благо алкохолно пиће које опушта људе попут мене. Људе, који су на пола пута од порока до безизлаза. Грозничаво по торбици тражим цигарете и упаљач. Изгледа да сам их заборавио на послу. На послу не сме да се пуши. Говорим сину да оде до киоска да ми купи цигарете.
– Не могу, иди па купи! – одбруси ми осорно. И продужи у тоалет. Тамо остаје по два сата када уђе! 
Тинејџер је…

Наједох се у нервози неког пиринча као нека добра, домаћа животиња свог дневног следовања и спустих се свом тежином на кауч. Да ли да спавам? Или не? На ТВ-у говоре како ће све бити добро. Гледам кроз њих и слушам тишину. Не могу да се саставим. Лепша половина је казала да бацим смеће и да, ако ћу да спавам поподне, извучем кључ из врата. Нисам то урадио. Желим да се свађам иако не волим свађе и сукобе. И даље говоре како ће све бити добро. Чује се глас из те магичне кутије. А ја поново гледам планине преко Дрине и цирусе изнад њих који одоше дубоко у Босну. Неће бити кише код нас, са олакшањем помислих.

Сишао сам да купим цигарете и на улазу у црквену авлију видех човека који се крсти и моли погледа упртог у земљу. Навија за „Црвену звезду“ и моли се Богу да јој помогне. Не знам у ком спорту. Да ли Господ испуњава баш све молитве, ма колико искрене биле? Или нас поставља пред свршен чин!? Или нам даје привид да ће све бити у реду? А ништа није у реду. Па онда се каже, то је судбина.
Купио сам цигарете и журно се вратио у стан. Нисам понео смеће да бацим. Хоћу да се свађам са лепшом половином. Можда и нећу. Ћутаћу. Погледао сам у металну таблу на коју су излепљене читуље. Она је испред црквене авлије у Горњој улици. Не можеш је промашити. Угледах, на тој металној табли, читуљу доброг познаника и изненадих се! Значи, умро је, помислих. А говорио је, неко иде први пут са оцем на јутрење, а он са својим братом последњи пут на пиво и јагњеће печење. Упокојио се. Брат му је ожалошћен са породицом. Тако пише.

Цируси су одавно небом отишли дубоко у Босну. Видео сам. Погледао сам низ улицу, као да сенке одоше друмом. И то сам видео. Настаде тишина у мени. Враћајући се кући, из стана једног од комшија из телевизора се, као са лошег озвучења, чуо охрабрујући глас, да ће бити боље. Ушао сам у стан. Сео за астал, запалио цигарету, црквена звона су почела да звоне. Лепша половина се још није вратила.

Саша Марковић