Друштво Култура и умјетност

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „ИСЛАМИЗАЦИЈА НА НАШИМ ПРОСТОРИМА КАО ИСТОРИЈСКИ ФЕНОМЕН“ ПРОФЕСОРА САЛИХА СЕЛИМОВИЋА


Историчар Салих Селимовић: „Ми муслимани смо Срби и говоримо српски језик!“

У сриједу, 27. новембра. 2019. године у 19:00 часова у сали СО-е Љубовија одржана је промоција књиге „Исламизација на нашим просторима као историјски феномен“ професора Салиха Селимовића.

Салих Селимовић је српски историчар, публициста и професор из Сјенице у Србији. Рођен је 1944. у Тешњу у БиХ. Познат је по истраживањима исламизације јужнословенских простора, с посебним нагласком на демографске и миграционе процесе у Рашкој области. Селимовић је објавио 13 књига и више од 100 научних радова у којима се бави истраживањем поријекла, исламизацијом, хришћанском и предхришћанском традицијом муслимана, миграционим процесима у Старој Рашкој, па и на читавом простору бивше Југославије. Добитник је Вукове награде за 2013. и Кочићеве награде за исту годину.

У интервјуу који је прије пар година дао за новине Пресс, проф. Селимовић између осталог рекао је следеће:
Истражујући исламизацију открио сам да је њен најчешћи узрок економски разлог и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ријеђе породично. Колективних прелазака скоро да није било.
На подручју Рашке масовнија исламизација је крајем 17. вијека, а највећим дијелом се десила у 18. вијеку. У дијелу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај хук исламизације завршен је тек у првој половини 19. вијека. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. вијека апсолутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити били су муслимани у првом или другом кољену. Често су пописивани као синови Абдулаха, односно рабови Божји, како би прикрили хришћанско поријекло очева. Мада, било је и оних који су пописивани с турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и посједника баштина су хришћани са српским именима.

На питање због чега је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори и у Србији и у БиХ, па и у ширим релацијама Селимовић каже:
– То је тако зато што је већина наших муслимана српског поријекла и православне провенијенције. Значи, Срби исламске вјероисповијести. Ако би то званично било прихваћено, био би увећан српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су муслимани у Србији посебан народ. Такво рјешење није одговарало ни страном фактору с империјалним амбицијама према српским земљама. Они су настојали да расцјепкају српски национални простор ради лакшег отимања територије.

Селимовић даље каже да је исламизовано становништво задржало српски језик:
Поред петовјековне владавине Османлија, наши муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увијек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатим као босанчица.

На тврдњу да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, Селимовић каже:
– То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, није у реду да се сада као матерњи језик муслимана измишља некакав бошњачки језик, кад је муслиманима то одувијек био српски језик.

Осим језика и писма, наши муслимани сачували су и многе хришћанске и претхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани из своје свијести нису избацили Божић, Савиндан, Васкрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан, Митровдан. Приликом теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору, био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима. Само да наведем примјер празновања и саборовања на Светог Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина огромне масе народа су муслимани, и то не само из ближе околине. Сви се моле и траже лијек и душевни мир. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, односно на Илиндан, којег наши муслимани називају Алиђун.

У својим књигама Селимовић наводи да је код муслимана постојао култ Светог Саве:
– И те како је био присутан код муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увијек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског поријекла и да су прије исламизације били православци. Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни дио Рашке током 18. вијека. Зато су чували и штитили манастир Милешева као своју светињу. Клањали су се моштима Светог Саве и вјеровали у њихову чудотворност.

Поред репресије, прво турске, а затим аустроугарске власти, бројни муслимански интелектуалци дичили су се српским поријеклом и упорно су се изјашњавали као Срби исламске вјероисповијести. Писали су пјесме српству, као и приповијетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности.

Професор Селимовић предлаже:
Најисправније рјешење за наше муслимане јесте да буду оно што по поријеклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вјероисповијести. Тада ће престати разне злоупотребе, политикантске игре и манипулације муслиманима, прије свега од великог дијела сопствене елите. Страни фактор увијек рачуна на тај вјерско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација, које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.