Вијести Друштво Лесендић пише

ПРОБОСАНСКИ ИЛИ СРБОМРЗАЧКИ?

Треба чувати свој језик!
Ми смо у школи учили да треба чувати свој језик од туђица. Међутим, осим тога, морамо свој језик чувати и тако што се чувамо од туђих ознака, туђих назива, туђих термина, па макар они били изговорени или написани и на српском језику. Прихватајући туђи језик, ми прихватамо и туђи дух, туђи логос, туђе виђење свијета и вршимо сами над собом насиље одн. преобличавамо своју душу у смјеру у којем непријатељ то жели.
А непријатељи ништа више не желе до да ми прихватимо њихов језик.
Ова година је већ почела снажном кампањом којом се жели испословати да Високи представник у БиХ октроише Закон о негирању геноцида у Сребреници. Кампања креће од перјаница србомрзачког језика, најприје Емира Суљагића, а затим и од Ћамила Дураковића, а свесрдно је помагана од медија чији је једини задатак испирање мозга, прије свега Србима.
Јуче је Хандке био „негатор геноцида“. Данас Срби, кад славе Божић, иду у „колони мржње“. Србомрзачке странке су „пробосанска“ коалиција. За начелника који треба да сатире Србе још нису нашли назив, али га за сада зову „начелник који неће негирати геноцид“.
Шта се жели забранити Законом о негирању геноцида ? Да ли негирање догађаја из јула 1995. у Сребреници или негирање ријечи „геноцид“ као ознаке за те догађаје? Управо негирање ријечи „геноцид“. Догађај више није важан, жртве више нису важне. Важно је само да се Србима наметне да прихвате туђи језик. Прихватањем ријечи „геноцид“ преобликовао би се ум нашег народа. Срби би тиме били поробљени без пушке. То већ видимо на оним „напредним“ Србима, а заправо празноглавцима, који су ту ријеч већ прихватили. Они су већ сами себе одвојили од духа и бића српског народа. Погледајте ко су они и какви су њихови животи и схватићете оно о чему овдје пишем.
Будући свјесни свега овога, морамо најприје његовати свој језик. Не само правопис и љепоту говора, него и језик којим изражавамо свој поглед на свијет. Осим тога, никада, али никада, не прихватати било какав разговор у којем ће се говорити терминима о којима не постоји консензус нашег народа. А ако већ мораш да говориш, онда пусти другога да говори својим језиком, а ти говори својим. Тако ћеш сачувати и себе и своју душу од душегубних утицаја другога.
Чувати свој језик је данас више него икад услов опстанка српског народа. Ко то не схвата, тај је већ на путу нестанка.

пише: Александар Лесендић Петровић