Друштво Колумне Остало

ПРАЗНИК РАДА И ЦЕНТАР ЖИВОТА

Кажу: „Нема ништа случајно!“ Слажем се. Али, понекад случајности буду стварно такве да и кад не вјерујеш у Бога никако не можеш да их сматраш случајностима. Једна од таквих ситуација десила ми се управо данас на Празник рада. Празника уопште нисам свјестан, јер не идем на посао већ неко вријеме, а и не иде се ни на излет као што је уобичајено. Дакле, једна сасвим обична кишна субота. Пардон, петак. (И дане сам помијешао.)

Себе сматрам (без обзира на одређене радне успјехе) јако лијеним човјеком. Боље да не причам какве све душевне муке имам кад треба нешто да радим. Хајде, кад почнем да радим и није лоше, али док не почнем као да ми је читав свијет притиснуо плећа. Тјешим се некад да сам поријеклом са југа, са Медитерана (славим Св. Николу, па то узимам као доказ) и да је љенствовање моје природно стање.

Муке су то грдне бити такав човјек у оваквом свијету, а још грђе ако си васпитан као узоран пионир и будући комуниста. Као дијете „радних људи“ дрилован сам тако да рад сматрам светињом. То се све појачавало (испирањем мозга) у школи, а утврђивало и одређеним личним успјесима. Још ако томе додам да сам се (само) васпитао као прави Швабо, можете мислити шта је рад, ред и дисциплина за таквог човјека.

Међутим, моји јужњачки гени се жестоко супротстављају таквом васпитању. Хаотично друштвено уређење у коме оно што уложиш никада не враћа ни главницу, још више љуљају моје настројење. Тако дођох у стање у којем је бивање у својој кожи јако незгодно. Унутрашњи глас те прекоријева за нерад, а споља те ништа не нагони на рад.

И баш данас, не бивајући уопште свјестан Празника рада, почеше ми долазити мисли које почеше уносити ред у овај мој душевни хаос. („Какве су ти мисли, такав ти је живот.“) Одједном и без икакве своје заслуге почех размишљати о раду као о нечему што је само тек једна појава у животу човјека. Нерад је тежак гријех, али чини се да није толико тежак као обоготворавање рада. Радити треба, али прије свега треба живјети живот достојан човјека. Човјек није (само) радник. Човјек је човјек. Биће које је шире и више од било које земаљске ствари, идеје или категорије. И његова душа се буни ако се било шта стави у центар живота, ако није достојно ње, па макар то било и нешто наизглед јако племенито и друштвено пожељно.

И реците да такве мисли, управо на Празник рада, нису право Божије чудо! Ријечи утјешне, која стављају ствари на право мјесто, без екстремног лутања од претјеривања у раду до претјеривања у роштиљању. Још једном се увјерих да код Бога има све свој ред, своје мјесто и вријеме, па макар за симболику имало и неки безбожни празник. И још ми се једном потврди шта је и Ко је то центар нашега живота. Живјели!

-Александар Петровић-