Лесендић пише

ПОУКЕ ЈЕДНЕ БАКЕ

пише: Александар Лесендић Петровић


Причу о овој баки сам чуо од њеног сина, једног дивног, простог, човјека, који живи ту међу нама свој живот радника и приградског домаћина. С њим сам путовао једне прилике аутобусом и то сасвим случајно. Аутобус је био пун и, како није било мјеста, ја сам сјео крај њега на упражњено мјесто. Однекуд сам га већ познавао, али нисам био сигуран ни ко је он, ни како се зове.Лијепо смо се упознали током тог пута. Чаврљали смо о свему и свачему. Међутим, никад нисам доживио да ми неко затражи да му испричам животне мудрости које знам. Ухватио ме помало неспремног, али и да бих видио на шта он то конкретно мисли, рекох му да он почне први и да он мени исприча нешто поучно. И онда он поче причати о својој мајци.Рече ми да је то једна неписмена жена, али изузетно промућурна, тако да бих разговарајући с њом могао помислити да је најмање завршила средњу школу. То, што би од ње могао да чујеш, каже он, то нећеш чути свугдје. О томе научници и мудраци овога свијета не причају. Имала је живот типичне жене са села: дјеца, стока, њива и муж који је углавном немаран према свему. Борила се много и трпјела све. Тако он мени направи увод о својој мајци.И онда поче да наводи неке од њених савјета и мудрости.Када је год кретао од куће, савјетовала га је да, видјевши било какву људску несрећу, саобраћајни удес, смрскано ауто, болест и томе слично, само да каже: „Боже сачувај и не дао Бог ником!“ и да одмах заборави све што се десило.Добро сам то запамтио. Не знам да ли то успјешно примјењујем у свом животу, али знам сигурно да је то прави начин на који човјек може да изађе на крај са несрећама које се дешавају око нас. Било да је удес, или болест, или свађа, или било какав јад и биједа, никада не треба анализирати случај. Свака анализа – јер такви смо ми људи – доведе нас прије или касније да почнемо да тражимо узрок несреће у другом човјеку. Те „будала возио двјеста на сат“, те „није ни чудо, кад је…“, те „мора да је…“ итд. А то је тако тужно…Сви смо толико изложени несрећама и злу и толико нам је потребно саучешће другога, а ми, умјесто да утјешимо тог унесрећеног, ми га још осуђујемо. И нама када се нешто ружно деси, знамо да и нас други процјењују и осуђују, па кријемо своју несрећу ко змија ноге, да бисмо сачували мало поштовања према себи у туђим очима. А то осуђивање не носи добра ни том другом, који је од нас у том тренутку у, можда, бољем положају. На њега навлачи неко црнило, страх и несигурност, јер и он зна како је судбина промјењива и како ће и он, колико већ сутра, бити у нашем положају.Прошли смо школе, научили много, само нас нико није учио ономе што прост народ зна. Пролазимо поносни, лијепи, обучени и намирисани поред неке просте старице и мислимо да смо неко и нешто и да смо постигли неке успјехе. Парамо носом небо, а ускоро ћемо њиме пољубити тло, јер мислимо да смо покупили сву памет свијета, а не знамо ни најобичније мудрости простог народа.