Друштво Колумне Остало

ПОСЉЕДЊА РАТА

пише: Ацо Ћирковић

Слушам данас у Пошти разговор двије старије жене:
– Ееее, моја Ружо, умрије мој Ђорђо. Кол`ко је само пропатио задњу годину… хемотерапије, лијекови, болнице, травари… Нема ко се није огреб`о о оно мало цркавице што добијемо.
А шта смо и примали? 430 марака његове пензије, борачког 70 марака и мало социјале. Чедо каже да не можемо добити више од 80 марака за његову његу. А мјесец дуг, лијекови скупи, храна још скупља. Више смо били гладни него сити. Жељни свега моја Ружо. Некад помислим да је мој Ђорђо умро од глади, а не од рака. Окопнио јадан, ни 50 кила није имао. Најтеже нам је било прошли Божић. Први пут нисмо имали печеницу. Чак смо у рату, у нашим Хаџићима, у она тешка и гладна времена, тај дан имали трпезу достојну човјека.
Проклети рат, никоме ништа није добро донио. Што он одузме, никад више не стекнеш. Видила сам то на мом Ђорђи. Умро је, а није хтио себи признати да му је душа остала тамо под Игманом. Без отргнуте душе, тијело је копнило. А он, тјерао инат мукама и црном животу. Увијек јуначки гурао напријед, кућио овдје све испочетка. Такав је мој Ђорђо био.
Сањам га синоћ, он на вашару у Тарчину, онај дан кад ме запросио. Као јаблан. Висок, снажан, очи плаве као јулско небо, мрка, густа коса, а ето умрије без иједне на глави. Сваку му влас оне терапије почупаше, лице испише, очи угасише, снагу узеше…
Нестаде га к’о дланом о длан.“
Ја већ увелико заокупљен прислушкивањем њиховог разговора, подигох главу и угледах пред собом старицу крупних црних очију, лица исјеченог борама као најстрашнијим ожиљцима, које дјелимично скриваше црна, испод браде подвезана марама. Испод те мараме, до пола чела, вирила су два прамена густе, сједе косе.
– Сине, јел` била пензија за мог Ђорђу? Требали су уплатити 500 марака за трошкове сахране. Знаш…. – покуша нешто рећи и застаде, глас јој задрхта, а низ оне боре склизну тако крупна суза да сам се могао утопити у њој.
Потрешен непријатном и мучном ситуацијом, а жељан да на било који начин помогнем овој жени, устадох и кренух да претурам по столу многобројне пензијске чекове. Брзо га нађох.
– Ту је, бако, чек. Само се овдје потпишите.
– Хоћу сине, хоћу, љуби те мајка. Да потпишем, па да идем платити гробницу за мог Ђорђу. Срамота је да га са’раним к’о бескућника. Јесте скупо али шта да радим!? Свима је. Ни мој Ђорђо не би мене к’о кера са’ранио. Ишла сам ја у борачку, али немају они пара, а ни слуха. Џаба, сине мој, што је прошао пола Републике Српске оне три године. Џаба трун’о по рововима, кисн’о, смрзав’о се, здравље и сина изгубио. Платити се мора за гробницу.
Говорила сам ја мом Ђорђи након рата, ‘ајмо болан и ми у ту Америку, видиш да нам живота овдје нема. Кад нисмо код своје куће у Хаџићима, свеједно да ли смо у Братунцу или на крај свијета. Неће ни да чује.
„Ово је моја земља, за њу сам живио, од ње сам живио, за њу сам ратов’о, сина у њу закоп’о и у њу ћу своје кости положити.
Па, кол`ко кошта, да кошта.“
– А кошта, сине. 450 марака.
Толико смо јој сви на крају дужни.