Друштво Опште

ПОМОЋ ЗА ДЈЕЦУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Прије годину дана наш портал је писао о хуманитарној акцији коју су покренули Црквена општина Љубовија и Црвени крст Љубовија као помоћ нашем народу на Косову и Метохији. Међу хуманитарцима из Љубовије тада се нашао и један момак из Републике Српске, предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребреница, Бранимир Којић.
О његовим утисцима са тог путовања подсјетићемо вас мало касније у наставку текста, а сада желимо да вас обавјестимо да Црквена општина Љубовија и њени вјерници и ове године организују одлазак на Косово и Метохију. И ове, као и прошле године позив да учествује у хуманитарној акцији за нашу браћу и сестре добила је Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребреница. Предсједник Бранимир Којић нам је рекао да је са одушевљењем прихватио позив те да се у ову хуманитарну акцију укључила и Републичка организација породица заровљених и погинулих бораца и несталих цивила као и неколико привредних субјеката из општине Сребреница.

– Полазак на КиМ је планиран 27. децембра 2019. год.
Првог дана је планиран обилазак манастира Бањска, затим Грачанице, Призрена и Ораховца гдје ћемо уручити пакетиће и осталу помоћ за дјецу из те енклаве која су нам прошле године остала у најљепшем сјећању. Након тога идемо у Велику Хочу гдје ћемо ноћити. 27. децембра ћемо отићи на свету литургију у Високе Дечане, после тога је планиран одлазак у Пећку патријаршију, а након тога обилазак манастира Девич и Гориоч.
Институције самопроглашеног Косова не дозвољавају да доле носимо робу широке потрошње, ту информацију смо добили прије пар дана, иако нам је то било дозвољено прошле године, па ћемо сада носити само пакетиће и новац. Овом приликом желимо да позовемо све људе добре воље да помогну колико су у могућности, да помогнемо људима који живе у изузетно тешким условима без слободе. Сви који желе пакетиће могу оставити у „Зворничанка“ маркетима у Братунцу и Сребреници у корпама које ће бити обиљежене, а новац можете уплатити на жиро рачун Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребреница број: 551312-11267914-98 (Нова банка) – рекао је за наш портал Бранимир Којић.

У наставку текста преносимо вам неколико његових веома потресних утисака са прошлогодишњег путовања 23. и 24. децембра 2018. године.

Група од 30 људи међу којима сам био и ја, боравила је на Косову и Метохији и том приликом је однела хуманитарну помоћ за браћу и сестре које живе у јако тешким условима. Путовање је започето из Ужица, гдје је помоћ спакована у аутобус. Треба напоменути да је по некаквим законима тзв. Републике Косова могуће пренети робу у вредности од 175€ по особи, па смо се одлучили за пакете прехрамбених производа и хигијенске робе, док су пакетићи за дјецу накнадно достављени у енклаве где живе Срби. На Јарињу смо чекали око 90 минута да дође полиција и да нас пропрати цијели пут кроз КиМ. Прво мјесто гдје смо одморили била је Грачаница. Обишли смо манастир, помолили се Богу и чули све о историји манастира. Међутим, прва потресна ситуација, од неколико колико сам доживио та два дана на КиМ, био је одлазак у пекару у Грачаници. Улазим унутра и видим дјевојку која ради као трговкиња, око врата на ланчићу носи крстић.
– „Помоз Бог“ – рекох.
– „Бог ти помогао“ – узврати.
Почнем са њом необавезан разговор, питам је како живе, а она слегну раменима и са благим уздахом рече:
– „Онако.“
Замолих је, ако није сувише директно питање, да ми каже колика јој је плата.
– „160 евра“ – одговори ми.
– „Ко су газде?“
– „Они“ – одговори и показа ми очима на другу просторију.
Погледам тамо, а двојица Шиптара подигла тијесто и врте га у зраку. Окренем се, погледам у дјевојку, из џепа извадим нешто новца и дам јој у руку. Очи јој пуне суза, мени такође. Само сам изашао из радње. Запамтио сам да је студент финансија. Ходам и мислим о њој… ради код њих, а одговори ми са: „Бог ти помогао“. Код нас је многе срамота назвати Бога и у својој кући.

Из Грачанице продужавамо даље до Душановог града Призрена. Ту обилазимо Саборни храм Светог Ђорђа, гдје се упознајемо са страшном чињеницом да у граду живи само 17 Срба. После тога смо имали част и задовољство да видимо како функционише живот у Богословији СПЦ посвећеној „Светом Кирилу и Методију“. Ту нас је угостио отац Исидор Јагодић, замјеник ректора Богословије. У Призрену смо упознали и Милицу Ђорђевић, до скоро једино српско дијете у Душановом граду. Преко мог доброг пријатеља сам чуо за храброст мале Милице и њене мајке Евице. Ступили смо у контакт са њима и уручили смо им посебно новац који ће им барем мало олакшати празничне дане. Велика ми је част била упознати ову дјевојчицу. Милица је заједно са својом мајком остала у Призрену и само захваљујући Горанцу који их је заштитио од варварства сународника преживјела је у том граду до данас. Колико је тај Горанац саосјећао са њиховом суровом судбином говори и чињеница да је недавно промјенио вјеру и прешао у православље. Милица му је била крштена кума. Детаљније о томе можете прочитати на овом линку:
https://www.alo.rs/…/albanac-zbog-srpske-devojc…/122744/vest

Шетајући са Милицом и њеном мајком питао сам дјевојчицу да ли се плаши живјети у Призрену.
– „Мало“ – рече Милица.
– „Да ли би вољела живјети на неком другом мјесту“ – упитах је.
Дијете од 13 година (04. јануара 2019. напунила 13 година) ми каже:
– „Ја сам рођена на светој земљи, овде припадам и моја душа дише за Косово“.
Ћутао сам. Размишљао сам како је прерано одрасла. Онда ме је својим питањима подсјетила да је ипак још увијек само дијете…

Након посјете Милици, посјетили смо манастир Св. Архангела у Призрену гдје нас је угостило братство манастира којима смо предали храну и хигијенске пакете. После краћег одмора настављамо до енклаве Ораховац у којем живи око 250 Срба у кругу од 200 метара. Ту смо се увјерили да наша браћа и сестре живе живот који није достојан човјека. Њихов топао дочек нас је охрабрио и још једном нам показао како је Србин поносан и пркосан. Тешки услови живота нису им скинули осмјех са лица, нити их обесхрабрили да одустану од вјековних огњишта. Показали су нам да је вјера у Христа јача од свих оних који желе да отму парче светог српског неба и свете српске земље.
Посебан утисак на мене лично била су дјеца у тој енклави. Стицајем околности, када смо стигли у енклаву код себе смо имали само три пакетића, а нас је дочекало око петнаестак малишана. Извадили смо пакетиће и очекивали да дјеца у граји, препирући се, раздјеле слаткише. А онда шок….и велика лекција свима нама. Дјеца су у потпуном муку, мирно, достојанствено подијелила између себе све те слаткише. Без иједног звука, гласа… Добили смо лекцију како ми старији треба да се понашамо. Нисам могао сакрити сузе, постиђен и разочаран што им у том тренутку нисмо могли пружити више. Богу хвала, пакетићи су касније стигли за сву дјецу у тој енклави.
Први дан нашег боравка на Косову и Метохији завршили смо у Великој Хочи гдје смо преноћили.

Други дан смо почели одласком на литургију у Високе Дечане, гдје смо били угошћени од братства манастира. Ту смо се причестили, чули све о историји манастира, видјели књиге из 13-ог вијека које монаси користе за своје молитве. У манастиру смо се поклонили моштима Светог краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске. Након разговора са игуманом манастира Савом Јањићем наставили смо путовање у Пећку патријаршију. Сестринство манастира нам је показала комплекс манастира, представила нам историју тог краја и те светиње. И ту смо топло угошћени од срдачних сестара. Посебан утисак у патријаршији на мене је оставило дрво дуда које је засадио Свети Сава, а које и дан данас рађа. Жао ми је што нисмо били у Косовској Митровици већ смо ишли обилазним путем. Не можете а да не примјетите како је на свакој шиптарској кући истакнута албанска застава и поред ње америчка. Тек на понекој кући поред албанске, стоји њемачка, британска или швајцарска застава. На зградама огромни графити УЧК… Треба напоменути да су све наше цркве и манастири под надзором полиције, а неки и под надзором Кфора, и да смо на уласку у сваку порту легитимисани, одузимане су нам личне карте које би биле враћене по напуштању порте.

Да је Косово света српска земља многи смартају и фразом, али то може рећи само онај ко није крочио на ту земљу, ко није удахнуо тај ваздух, онај кога није огрејало оно сунце и онај који није ушао у оне светиње. Манастири су свједоци такве историје Срба, да то нико никада неће моћи оспорити ма колико то покушавали бјелосветске незналице и безбожници. Косово је мјесто нашег страдања и нашег васкрсења.
Догодине, ако Бог да, поново у Призрену!