Друштво Приче

ОСВЕТА МАРКА БОШКОВИЋА

Прича о Марку Бошковићу, званом Маркица, из Доњих Рујана коју сам први пут чуо неку ноћ на промоцији књиге „Српска прича“ из уста Немање Девића, оставила је на мене веома снажан утисак. Сви присутни у сали, са сузама у очима, слушали су потресну причу о страшној судбини овог човјека, и његовој још „страшнијој“ освети усташким џелатима.

Оно што усташким покољима у ливањском крају даје посебну тежину и трагичност јесте чињеница да је међу жртвама било понајвише дјеце. Многе породице су затрвене до посљедњег изданка, а у онима у којима је неко од родитеља и успио неким чудом да се спаси, обично се враћао у празан дом.
Сви они који су послије свега ипак смогли снаге да изнова заложе угашена огњишта, да изнова свију породична гнијезда, обично су, из велике туге и жеље да изгубљеној дјеци барем име не погине, а можда и из неког очајничког пркоса и ината, спомињали и понављали имена погинулих. Тако су дјеца која су се касније рађала по правилу добијала имена оних која су страдала од усташке руке.

Марко Бошковић, јединац међу три сестре, добрано је осјетио све страхоте рата.
Марко је прво био ожењен Аницом Црногорац и са њом изродио синове Војислава, Божидара, Тодора и Вељка.
Радост, нажалост, није дуго потрајала. Аница се разбољела и умрла, па је Марко, поред четворо сирочади, морао поново да тражи брачну срећу. Оженио се Маријом Коњикушић. И са њом је добио још четворо дјеце — синове Бранка, Богољуба и Мирка и ћерку Ружицу.

Почео је рат. Кренули су расколи и мржње. Једног дана, уочи самих усташких покоља, Марка, који је имао изузетан углед и међу Србима и међу Хрватима, призвао је комшија, Хрват Мате Јурета, иначе таборник у Доњим Рујанима. Рекао му је да се зло спрема и да се Србима рђаво пише:
— Маркица, спасавај главу, не могу ти помоћи, пита се Нико Перић, емигрант, он је сад сила и власт… 
Схватио је каква му опасност пријети, али ни у сну није помислио да би неко могао дићи руку на његову породицу, да је дошао црни дан кад и дјеца постају кривци само зато што су српска.
По Јуретином савјету и упозорењу, неопажено се склонио у планину.
Кад су покољи престали и Италијани преузели власт од усташа, Марко се вратио из планине и умјесто дома који је до скоро испуњавало весеље осморо дјеце, затекао је ледену вучју јаму…

У опустјелој и опљачканој кући нашао је само гусле — њих крвници због нечег нијесу понијели. Иако, кажу, никада раније није пјевао уз гусле, Марко је почео уз струне тог древног, витешког инструмента по цио дан да извија неку жаловиту пјесму-тужбалицу и тако лијечи жестоке ране и блажи голему тугу. По селу се послије почело говоркати да је Марко Бошковић сметнуо с ума кад је наставио да јадикује уз струне гусала. А он је премишљао шта да чини: да ли да дигне руку на себе и муке прекрати, или да се почне светити крвницима и ране лијечити њиховом крвљу. А добро је знао ко му је фамилију побио и кућу раскућио – да су све то учиниле његове комшије Хрвати који су му се до јуче заклињали у пријатељство и добронамјерност.
Једног дана се изненада пренуо и схватио да му неће бити лакше и да изгубљену срећу и фамилију не може повратити цијело село да спали и са земљом сравни, све крвнике и сво њихово потомство на један метак да наврзе – да се ипак не посвети онај ко се тако свети. Окачио је гусле о клин, високо уздигао чело и кренуо да се свети, али не смрћу и убијањем него животом.

На прагу седме деценије живота, уз струне гусала које су биле једина ствар што су му је у кући оставили, одлучио је да очува кандило у свом српском дому. И кренуо је све испочетка, камен по камен. Оженио се удовицом Анђом Кисо (иначе родом од Мрвића из Прова), чијег су супруга Марка такође убиле усташе. Имала је троје сирочади, три ћерке — Стану, Марту и Љепосаву. Прихватио је њено троје сирочића, а потом, почев од своје 56. године, у наредној деценији са њом изродио шесторо деце. Свима им је дао имена својих закланих чеда. Они су кроз њих наставили да живе. У годинама али не и без снаге, унесрећени, али не и лишени животног смисла, Бошковићи су подизали нових девет Југовића. Тако је у кући Марка Бошковића, ојађеног мученика који је био већ на прагу шездесете године, поново букнуо живот.

Марко Бошковић је поживио осамдесет и седам година, све до 1975. Дочекао је да му стасају дјеца и види им срећу, али их је до потоњег дана учио да се зло злом не враћа, да се мртве главе свете новим, живим главама.

Имао је само једну жељу – да вјечно почива у Рујанима, у гробу са првом супругом Аницом и најстаријим сином Војиславом. Аманет му је испуњен. Синови су над његовом главом подигли лијеп и симболичан споменик, али усташе ни мртвом Марку Бошковићу нијесу дале мира – сем што су разорили његову кућу у Рујанима, неко је у ратном вртлогу 1992 – 93. године оскрнавио и његов споменик и поломио надгробник, као да је било мало сво зло које су му за живота причинили…

Седам деценија касније, Маркичин унук посјетио је ђедовину. Скупа са младим историчарем Девићем, пјевао је за пјевницом ливањске цркве. 
-Био сам сигуран, гледајући све то, да живот заиста побеђује смрт. Другог објашњења за пример Маркице Бошковића, али и још низа других, и у Ливањском пољу и у Херцеговини, и у Рујанима и у Пребиловцима, тешко да може бити – казао нам је Немања.

До победе, зато, драга браћо и сестре, сваког на својој њиви и сваког на свом фронту, и у 2019-ој!

На фотографији Немања Девић са Марковим унуком у Доњим Рујанима.