Култура и умјетност

ОЧЕВ СТРАХ

– Остави укључено светло – каже ми док се на прстима искрадам из собе.
– Зашто сине?
– Зато.
– Па није ваљда да се толики момак плаши мрака?
– Тата.
– Молим?
– А је л’ се ти плашиш нечега?
– Ко, ја? Тата се ничега не плаши, душо.
Тата се ничега не плаши…

Осим да ћеш ми порасти пре него стигнем да те добро изгрлим и изљубим и да ћеш ми исклизнути из руку док трепнем оком. Плашим се да се нећеш сећати дана које смо провели заједно и да ће ове наше годинице избледети као стара хартија. Плашим се да ће те сутра неки страшни пубертет узети под своје и да ће те бити тешко волети, да ћу загледати то лице, тражећи некакав траг оног ждребета што је јурцало кроз кућу, скакало по кревету, смејало се, некада давно.

Плашим се да ћеш ми пребацити једног дана све оне ствари које деца иначе пребацују очевима, незадовољна својим ликом у огледалу, несрећан због свих оних несрећа које, некако, иду у пакету кад имаш петнаест, шеснаест година. Да ћеш мрзети свој нос и кривити мене због тога јер су твој нос и мој нос исто. Плашим се да ћеш бежати од мене као од куге, да ћеш ме се стидети, да више нећемо причати ни грлити се као сада, да нећеш утрчати у кућу, бацити ранац на под и сав задихан ми рећи – знаш шта се данас десило у школи?

Плашим се да ћеш се крити од мене, да ћеш ме лагати, затварати се у себе, да више нећу бити драг гост у твоме свету, у твојој соби. Трескаћеш вратима, говорити језиком који не разумем, плакати за сваку ситницу, тражити своја права, одлазити без поздрава, пркосити без разлога. Страх ме је да ћеш се променити, да ћеш гурати своје ствари под кревет, моје срце под тепих, остављати неред свуд за собом – просуте мрве, шољу с јогуртом, омоте од жвака.

Плашим се да ћеш се повући у себе и да више нећу умети да те нађем. Да ћеш прекидати везу сваки пут кад уђем у собу под изговором да нешто тражим. Тражићу тебе, а ти ћеш бити све даљи. Онако како сам ја својој мајци бивао, а она својој и тако редом. Страх ме је да ћу причати, а да ме нећеш чути. Да ћеш, мени у инат, радити против себе. Да ће те на брзину смотати нека погрешна, који те не заслужује, који неће умети да воли сваку твоју пегу на лицу и да ћу залуд говорити “није за тебе, можеш и боље”. Плашим се да ће те нешто болети, а да нећеш смети да ми кажеш. Плашим се да ћеш једног дана лежати сам, у неком туђем мраку и да неће бити никога да упали светло.

Плашим се да ћу, једне спарне јунске вечери у 24:00, гледати у сат и питати се што те још нема. Да ће ми главом проћи све оне страшне слутње на које смо, ми, родитељи, пред богом претплаћени. Плашим се да ћу те позвати, тек колико да знам да си добро и да ће ми уљудан женски глас с друге стране рећи да “бирани корисник тренутно није доступан”.

Плашим се да нећу бити уз тебе када ти буде најтеже. Да ме неће бити ни када ти буде најлепше. Плашим се да ћу ти, како живот буде одмицао, све мање бити потребан и да ћеш ме згулити са себе као стару, осушену кожу. Бојим се да ће проћи године пре него ме поново погледаш и у мени препознаш себе. Пре него што, листајући албуме, приметиш како, гле чуда, на исти начин склањамо косу с чела, на исти начин се смејемо, подижемо обрве, мрштимо кад нам нешто није потаман и да ће проћи ледено, камено, бронзано доба пре него што схватиш да смо сличнији него што можеш и желиш да верујеш.

Плашим се да ћеш личити на мене. Да ћеш носити ову исту тврдоглаву црту, као белег на челу, да ће те по томе познавати и говорити ти како си “исти отац”. Плашим се да ћеш због тога неке школе скупо платити а лекције учити по више пута. Плашим се и да нећеш личити на мене. Да нећеш умети да грлиш онако како ја грлим. Да се радујеш животу онако како се ја радујем. Да ћеш у жељи да што даље побегнеш од мене, досадног и напорног оца, побећи и од себе и да нећу стићи да ти кажем колико те волим дете моје.

Ето, тога се тата плаши и то, онако, баш баш…и ничега више.