Култура и умјетност

О Осату

Осат је област у средњем Подрињу, смјештена у завијутку ријеке Дрине. Обухвата јужни дио општине Братунац и западни дио општине Сребреница.
Осат се простире од Тегарске ријеке уз Дрину до Жепе.
Сјеверозападно од Осата се налази Братунац, југоисточно Бајина Башта, а југозападно национални парк Тара.

Први пут се у писаним документима помиње у средњем вијеку у уговору између угарског краља Сигисмунда и деспота Стефана Лазаревића 1426. године.

На територији општине Сребреница осаћанска села су: Блажијевићи, Божићи, Брежани, Бујаковићи, Црвица, Добрак, Гај, Гладовићи, Гођевићи, Калиманићи, Карачићи, Клотијевац, Костоломци, Крнићи, Лијешће, Љесковик, Мала Даљегошта, Међе, Михољевине, Моћевићи, Ногачевићи, Осатица, Осмаче, Пећи, Петрича, Постоље, Познановићи, Прибидоли, Прибојевићи, Прохићи, Рађеновићи, Радошевићи, Радовчићи, Ратковићи, Скелани, Сулице, Шубин, Токољаци, Топлица, Урисићи, Велика Даљегошта и Жабоквица.
Абдулићи, Бољевићи, Факовићи, Јагодња, Јакетићи, Јошева, Млечва, Станатовићи, Тегаре, Вранешевићи, Запоље и Жлијебац су осаћанска села братуначке општине.
Прве прецизније границе Осата дао је Лука Грђић-Бјелокосић: “Троугао што га чини ријека Дрина у котару сребреничком а од истока га зачељавају планине Прибићевац, Чауш и Несмотраца – зове се Осат

У овој области су живјели, а и сад живе њихови потомци, познати мајстори градитељи надалеко чувених кућа од дрвета и камена названих – осаћанке.
Осаћански неимари иако су изградили на хиљаде дрвених кућа у Босни и Србији, на стотине цркава брвнара, остали су анонимни и о њима се, изузев ријетких примјера и записа на таваницама тремова и вратима храмова врло мало зна.

Феномен осаћанског градитељства се може сажети у мисао да су они ставили градитељство у врх пирамиде, а остала занимања су им била мање важна. Бити земљорадник у Осату или сточар било је у другом или трећем плану. Тамо су се рађали мајстори, тамо су сви били мајстори.

Најоригиналнија форма народног градитељства у Источној Босни и Западној Србији, али и у Црној Гори и на Косову била је брвнара осаћанка.
Осаћанка се састоји од два дијела – куће и собе. Кућа је мјесто гдје гори ватра, гдје се кува и обједује и гдје се обављају и други послови и она је најважнији простор вишечлане патријархалне заједнице. Соба је намијењена за свечаности и боравак чељади зими. Таваница собе покривена је шашовцима, а испод ње се обавезно налазио подрум па је због тога прављена на нагибној страни. Осаћанке су грађене од боровог и храстовог дрвета, кров је увијек био шиндра, прозори мали и у унутрашњости никад није било довољно свијетла. Веома функционалан и декоративни елемент на крову куће био је – капић или врх димњака. Он се завршавао дрвеним копљем или крстом на коме је било по неколико декоративних јабука.

Мајстори из Осата су били као мрави. Они су, послије честих буна и ратова, кад је дрвене куће прождирао пламен, долазили на згаришта и правили нове и још љепше грађевине. Осаћански неимари били су и градитељи и ствараоци. Служећи се једноставним примитивним алатом остављали су иза себе чудесне форме за које је тешко повјеровати да су дјела њихових руку. Неимар је сјекиром и кесером тесао греде и брвна, ужебљавао отворе, сјекао шиндру и клис. Користили су тестере, просјеке, брадве, васер ваге, чекић за тесање камена, пердашице, разна длета и рендиће.

У вријеме процвата осаћанског неимарства њихове куће у Источној Босни имале су и по 30 и више чланова. Одлазак мајстора преко Дрине у зараду у Србију била је права светковина у селу. На пут се кретало у недјељу, код мајстора се окупљало читаво село, пило се, јело и пјевало.

Остали су познати неимари из породица Стојкановића, Јовановића, Јевремовића, Јосиповића али и многих других. Нажалост у већини случајева осаћански мајстори остајали су анонимни, и осим изузетних примера о њима готово да нема података. Ретки записи на таваницама тремова и вратима цркава брвнара, сведоче о жељама појединаца да о свом раду и трајању оставе макар узгредан траг урезан у дрво. Патријахална култура из које су поникли није у први план стављала појединце, већ првенствено колектив, коме су без изузетка служили и коме су до краја остајали одани. Такође су остали познати и по чувеном бањалачко – неимарском језику којим су се на градилиштима служили, и кога други, осим њих нису разумели.

О људима вјештих руку, који нису вољели ратове ни хајдучију, и који су обогатили градитељство Босне, централне и западне Србије писао је и Иво Андрић у приповјеци „Осатичани“.
Анализирајући њихове карактерне црте гдје доминира тежња ка висинама, за уздизањем сваке врсте, Андрић је запазио:
,,Сви Осатичани имају неку урођену тежњу ка висинама и да они најнеугледнији међу њима и они најскромнији желе да се испну бар за педаљ више од места на ком су. Да се испну и да се то види и зна. Ко не може ништа друго он бар сања и прича о уздизању. И та жеља за успоном сваке врсте и по сваку цену, за илузијом висине, не оставља их никад, све до смрти која је крај свих жеља и за Осатичане, нека врста последњег нерочитог успона. Она прелази са старијих на млађе, од нараштаја на нараштаје…”.