Друштво Друштво Регион

НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ

Пише: Проф. др Саша Кнежевић

Овај десетерац, којег на Вељем гувну изговара Његошев Владика Данило међу свима као да је сам, есенција је свијести да пјесмом можда не можете мијењати свијет, али и те како можете утицати на свијест оних којима пјевате, нарочито великом поезијом. Зато не смијемо ћутати. Ми Срби смо стољетним ропством научени да трпимо зулум из страха од тежег зулума и горег зулумћара. Узалуд су нам пред очима божји угодници на небесима врзали прилике, узалуд су убијали кнезове, ми смо ћутали. Дуго након што је у Шумадији подигнут устанак било је и оних који су мучали, да не буде горе. У верзији велике Вишњићеве пјесме Почетак буне против дахија, а коју је Вук добио од црногорског апатрида Сава Матова Мартиновића, непосредни повод Буни није угрожена егзистенција, него то што:
„На срамоту попадије љубе,
У неђељу кад попови служе!“
Црна Гора није била држава, него црквени посјед на челу којег је био владика. Однос Црногораца према цркви је полисемичан, јер је она била и извориште и уточиште. Знали су то комунисти и зато су баш у Црној Гори и чинили најжешћи удар на цркву и свештенство. Знају то и они који су Милу наредили да чини безумље.
„Откуд Тито амо се доскито
И нашом се имовином пито?“
Ако већ није читао Његоша, што није Требјешког или барем слушао гуслара? Одговор је једноставан, није му се шћело. Могло му се, све му се могло и све му се дало. Мило је до синоћ живио на миндерима испод којих га је жуљало тек малецно грашково зрно. Заборавио је да је то сјеме чудовишно и чудновато и да га не смијеш гнојити нити заливати женским сузама, како су то учинили Турци или ономад Мирко Петровић у Кучима. Кад се грашка примила он није имао ни снаге ни памети да је притули, него ју је, као сваки силник и безбожник бесвјесно снажио и јачао.
Морамо и њега разумјети. Његова реалност није еквивалентна нашој, он не купује хљеб и млијеко у гранапу преко пута, не гледа да дјеци купи патике на акцији, не оставља са стране да се има за славе и Божића. Он има све, сем славе и Божића. Од свега сваки инсан побенави. Све је и шејтану много. А дугови пристижу, ваља враћати главницу, а камата пристигла. Чинио им је колико је могао и више од тога, као што су српски кнезови увијек чинили. Срби су увијек били бољи вазали, него господари, тј. увијек су били бољи онима којима служе, него онима у чије име то чине.

Видјели смо га ноћас. Чекао је по ноћа да се појави. У зло доба, кад му и јесте вријеме. Храбро је иступио пред стрељачки строј блицева, забринутих погледа и курвањских осмијеха испод маски. Извео је сјајан перформанс, досљедан властитом лудилу. Прогласио је побједу, не своју, него своје странке, побједу која није достатна за побједу, али није ни довољна за пораз. Сабирао је као првачић на допунској настави користећи све математичке операције политичке махинације и опет није наћерао до 41. Позивао се на досадашње савезнике у непринципијелној коалицији, не појаснивши који је њихов интерес да пропадну заједно с тобом. С вама, с Душком који је дубоко свјестан да присуствује парастосу сопствене политичке каријере, с рањеним Белим орлом, који му се сакрио иза плећи и који је био спреман да нареди: Јуриш! Сад му је узалуд да кличе: За мном, јунаци!
Мило рече да му фали гласова, али да није све готово, кад готово је све, уосталом, ниједан амбасадор се није огласио и поздравио побједу демократије, ако се већ залуду солидаришу с њим у прећуткивању пораза. У некаквој сали, налик биоскопу из Доли Бел заумници му клицаше: Не дамо државу! L’état, c’est moi, узвикнуо је, или није, владар који је господарио два и по пута дуже од Мила, па је Француска опстала и послије њега, тлачили је и разарали, чак јој се на крају и Макрон на кости наклати. Колико јутрос сви узвикивачи су узели слободан дан, а од сутра ће му бити већи опоненти од Андрије Мандића, нпр. Отприлике као сарајевски Муслимани који су за Влахе сви редом у рату били у кухињи, а знамо да љеба нису имали јести, а метака им није недостајало и да Тифа, именом Младен Војичић, није био једини војник среће у том Граду хероју. Истрајан у лажи, отишао је у дугу и непроспавану ноћ.
А побједници, који то јесу и без Миловог халала, нису славили побједу, примјер из Никшића потврђује да су и те како имали разлога за то, јер мисле државотворно. И Срби и Црногорци, мада су Срби у Црној Гори Црногорци колико су и Срби у Херцеговини Херцеговци, никада нису имали ништа против државе Црне Горе. Црне Горе Петровића, Његошеве Црне Горе. Црна Гора јесте била светионик слободе поробљеном Српству, учмалом и уцрвављеном. Слободе која је дар од Створитеља. Не постиндустријске слободе у којој можеш да лајеш, али не и да уједаш, да се поносиш срамотом, али не и да се срамиш туђег стида. Слободе за коју се избориш сам, али међу другима, међу браћом, а пред сестрама.
Слободу су Црној Гори доније сви они који су гласали За, а не они који су били Против, а једнако трпили и стоички ћутали. Њен лучоноша је Ђедо, од њега је све почело и само њиме се могло оплотити, јер то јесте стварна Црна Гора, Његошева и Мартиновићева. Слобода је народна, али ће власт припасти политичарима, а не народу. То смо већ пробали и није ишло. Политичари долазе из три табора, из три колоне, из три крака, то су депутати шарених свјетоназора и љубави. Зазорници већ сумњају у њихову моћ да се саберу и немоћ да се одупру одузимању и свакојакој купњи, пренебрегавајући намјерно чињеницу да Мило није посрно, него је пао, ваљда чекајући да он то сам каже, да призна. Узалуд вам чекање.
Уистину је рационално питати се на којој ће се платформи наћи и шта заједничко имају слобода једног Дритана Абазовића и, нпр. Милана Кнежевића, или да ли ће први међу побједницима дати првом међу другим да буде нови Душко, да ли ће Бошњаци истурити свога Љајића да запрже чорбу, шта, ко, кад и како. Једно је сигурно, Црна Гора ће бити боља, јер гора не може бити, Црна Гора ће остати у Натоу, вољели ми то или не, Скупштина нема капацитет да поништи признање Косова, или да укине бесловесни црногорски језик, али може и хоће поништити Закон од кога су Милови трагови засмрдјели нечовјештвом. Одатле је све и почело.
То је била она граница трпељивости након које је наново осмишљен Мартиновићев дистих:
„Зла зулума, гори нема рашта,
Већ Србима живовања нема.“
Устала је кука и мотика, ма колико то иронично звучало кад су у питању Црногорци, никла је раја ко из земље трава и синоћ је свануло. Ако није смјело да се слави у Подгорици, јесте у Београду, Бањалуци и Палама, нама мало теба да затрубимо, људи су до поноћи пратили АТВ и Пинк, јер се јавним емитерима Црна Гора није уклопила у задату шему. Није то нимало случајно, јавна или званична Бањалука илити Сарајево, ако узмемо да је то одредиште функције Милорада Додика, а он јесте званична Бањалука, као ни званични Београд нису хтјели да се мјешају у ствари сусједне државе. Мени Црна Гора никад није била сусјед. Хрватска можда, али принудни, али Црна Гора никада, јер кад два брата на очевом имању направе свак себи кућу, они тиме не постају комшије, него остају браћа која живе у двије куће, три, зависи колики им је природни прираштај. Јутрос је Додик издао штуро саопштење као да се радило о изборима у Румунији, а мени Црна Гора није ни Румунија. Вучић, срећом, има преча посла.
И њих је разумјети, није ни њима лако. Мило је пао на изборима и колико год то изгледало као природани еволуциони процес, у Црној Гори се десила револуција. А револуција је маћеха свакој власти, поготово оној која личи оној коју је већ пождерала. Кад је народ у Црној Гори срушио власт вичну сваком хулништву и склону свакојакој превари и безакоњу, онда може и другдје, гдје владају почетници у истим работама. Кад је Душко могао схватити да је власт смјењива и да, тамо неки гласачи не вјерују у L’état, c’est moi, то се може десити свима и свакоме, а с тиме није лако изаћи на изборе, што морају учинити у Републици Српској. Једина им је срећа што наша опозиција нема ни идеју ни људске ресурсе да пробуди народ. Откуд нама Здравко Кривокапић, који је уистину и профеоср на Универзитету у Источном Сарајеву, или, нпр. Дритан Абазовић? Обојица студенти генерације, сваки најбољи представник једног времена и једне животне филозофије. Здравку предвиђају да ће проћи као Војо Коштуница, а многи се томе и надају. Абазовић је као студент генерације у Сарајеву био носилац „Златне значке“, „Златне повеље“ и других златних љиљана, сарајевски докторанд, изникао испод шињела интелектуалне корпорације Duraković&Sons, сарадник, учесник, усавршавао се послије Сарајева у Норвешкој, Аустрији и наравно УСА. Има тек пар посланика, али све држи у својим шачицама, као, нпр. НН из Источног Сарајева код нас. Али НН није завршио факултет, он можда има неку диплому, али се нигдје није усавршавао осим на функцији, Дритан чак и српски говори боље од њега. Али он чак и није у опозицији. Бечићу би пандан могао Бити Драшко, сунце моје лијепо, али није ни за поредити, или, не дао Бог Милана Кнежевића и Небојшу Вукановића, обојица имају срце, кад говоре у Скупштини сви појачавају ТВ, али кад Милан проговори то је поезија, кад говори Вукан то је квазиепика.
Зато, засад се немате чега плашити, тек ће надоћи наши револуционари, неки уснули професори забрањене етике или епике, и неки, можда баш њихови, најбољи студенти који чаме на бироу или надниче да не траже од ћаће за цигаре, имате форе још коју годиницу, пола мандата, мандат, купујте гласове, уцјењујте, обећавајте и обмањујте, учесници политичког живота и клиничке смрти у Републици Српској још годиницу-двије док не дође њихово вријеме, а онда ћете на сличној позорници жмирити у под као Душко или се невјешто крити иза Вођиних леђа као рањени Бели орао.
Тако ми Бог помогао.

Коментаришите вијест

Притисните овде да пошаљете коментар