Друштво Друштво Србија

НЕ ПОНОВИЛО СЕ…

На данашњи дан, 1939. године почео је Други свјетски рат. Један од народа који је претрпио велика страдања у том рату био је српски народ. Упоредо са борбом за ослобођење од нацистичког окупатора водио се и братоубилачки рат.
На овој слици видите два споменика на којим пише Миленко Браковић и Богдан Лончар. Они су били жандари у Краљевини Југославији које је 7. јула 1941. године убио млади српски комуниста Жикица Јовановић Шпанац. Овај догађај и датум се у бившој СФРЈ обиљежавао као „Дан устанка народа Србије против окупатора“. Убиство два српска жандара од стране српског комунисте је највеће зло и апсурд који је могао у том тренутку снаћи српски народ.
Тим поводом објављујемо текст новинара и публицисте Вујадина Гудеља написан за наш портал у коме се он посебно осврће на овај догађај…

************************
О погледу на устанак у Србији 1941. и прилог слову на почетак грађанског рата

Већ скоро две деценије дан устанка у Србији 1941. не обележава се као званични државни празник, а последњих година чак нема ни скромног окупљања недалеко од Беле Цркве где је Жикица Јовановић – Шпанац 7. јула 1941. испалио пуцње на два жандарма што се у после ратној социјалистичкој Југославији и касније до 2001. означавало као званичан датум устанака народа Србије. Поставимо с правом питање да ли је поменути догађај као такав, сам по себи, заслуживао да буде означен као почетак оружане побуне у Србији широких размера?
Један од чланова најужег партијског руководства, тврдио је много година касније након Другог светског рата и револуције да је одлука о обележавању 7. јула више била партијско политичка одлука после ратних власти пре свега благодарећи чињеници да су пуцњи у селу Рађевине код Беле Цркве дошли од активисте КПЈ, а да са становишта размере догађаја, сам датум не заслужује да буде означаван као камен међаш анти-окупаторске борбе у Србији 1941.
Више деценија касније када се могло слободније говорити и писати, те са становишта научне савремене историје стварати без уношења политичко подобних тумачења, протумачено је и верификовано да је збивање од 7. јула 1941. било: „далеко више чињеницом што је требало обележити седницу Политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетку борби, везати почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ, означити предност комуниста те при том још и комунисте – Шпанца“.
Реално говорећи, далеко пре, значајнији датуми били су из августовско – септембарске побуне обеју анти – окупаторских групација, односно комунистичке и оне грађанско монархистичке тј. војно четничке, када се Србија нашла у пламену устаничке акције и којом приликом је створена значајна слободна територија 1941.
Такође треба поменути и то да је Српски народ своје вековно слободарско осећање скупо платио хиљадама глава, те суморне јесени 1941. у погледу Немачке одмазде, односно, стрељања 100 Срба за једног убијеног Немца, а за рањеног 50 талаца. Најтрајнији пример у народном памћењу Немачких злочина те 1941. остали су упамћени за Крагујевац и Краљево. Тек у новије време услед варирања бројки међу историјским изворима и других оцена, систематичним истраживањима дошло се до колико – толико приближног броја жртава. Тако рецимо, Крагујевац је изгубио 2.796 стрељаних талаца, док се за Краљево бележи 2.255 жртава одмазде.
Са друге стране, чињенично гледано, бројеви убијених окупаторских војника 1941. сразмерно посматрајући, били су далеко мањи, чак занемарљиви у односу на свеукупне цивилне па и устаничке војне жртве, што оправдава слутње неких ондашњих грађанско – монархистичких војних кругова са ставом да је устанак у Србији букнуо преурањено. У прилог таквој тврдњи довољно је и погледати извештаје Немачких оперативних јединица и команди оног времена.
Неретко се у нас разметало и питање да ли се догађај од 7. јула 1941. може сматрати почетком грађанског рата благодарећи чињеници да су пуцњи недалеко од Беле Цркве били усмерени према Србима?
На основу анализа историјских извора може се доћи до закључка да почетак српско – српског грађанског сукоба не треба везивати за одређени датум, а чак је незахвално говорити и „ко је први почео“ на чему је инсистирано у време социјализма и касније на ваннаучној и дневно политичкој основи.
Главни носиоци грађанског рата 1941-1945 били су свакако припадници партизанског покрета и следбеници Југословенске војске у отаџбини, али, једнако је битно поменути да се српско – српски сукоб испољавао и кроз међусобно обрачунавање партизанских снага и ЈВуО, са цивилним и војним припадницима Недићевог „квислиншког“ режима. Исто тако, чињенично је гледано и непорециво, грађански рат између снага партизана и војно четничких одреда као најчешћих актера међусобног сатирања унутар Српског народа, настао је у јесен 1941. услед услова обостраних искључивости, трајући несмањеном жестином све до краја Другог светског рата. Чак, у најновије време на основу истраживања из Руских архива сазнало се да је веома важан чинилац за разлаз снага верних краљу и партизана био у проблему Титовог задржавања велике количине новца заплењеним из Народне банке у Ужицу која је била под контролом снага револуције.
Држава Србија свакако заслужује установљавање новог датума почетка оружаног отпора у Србији 1941. Он још увек изостаје. Разлог можемо потражити и у томе што ни данас за то не постоји политичка воља.

01.09.2020. Вујадин С. Гудељ

Коментаришите вијест

Притисните овде да пошаљете коментар