Култура и умјетност

НАШИ ПРОФЕСОРИ – ЖЕЉКО ПРОДАНОВИЋ

Рођен је 1960. у Раковцу (насеље у Братунцу) али је дјетињство провео у Дринској улици поред Крижевице гдје су његови родитељи направили кућу. Основну школу је завршио у Братунцу, а гимназију у Љубовији. На Филолошком факултету у Београду је завршио њемачки језик и књижевност. Неко вријеме је радио као професор у родном крају, затим као туристички водич у Дубровнику. Немирног духа, највећи дио младости провео је скитајући по Европи. Од 1995. живи на Новом Зеланду. Повремено, сврати у свој родни крај иако нимало није носталгичан (по личном признању). Успомене на прошла времена чува у својим сјећањима забиљеженим у најљепшим причама о нашем крају. Ми вам данас представљамо једну од тих прича из његове књиге `Братунац, хроника једне младости`.
Уживајте…

ДОВИЂЕЊА СУНЦЕ МОЈЕ МАЛО

Школску 1986-87. сам провео у гимназији у Сребреници као професор њемачког језика. Приближавао се крај године. Пошто никада прије тога нисам ни једном ученику на крају године закључио јединицу, тако је било и овај пут.
Била су два разлога зашто сам тако радио. Мислио сам да је сваки ђак самим тим што је годину дана редовно долазио у школу већ заслужио прелазну оцјену и да није било потребе да иде на поправни или не дај Боже, због мене понови разред. Други разлог је била чињеница да дјеца којој страни језици не леже не морају баш ни га га науче, сматрао сам да је важније да од њих направимо добре људе.
Али нисам двојке ни поклањао. Као што сви знате, у сваком разреду је било одликаша, даровите и вриједне дјеце, која су све учила с лакоћом, али и оних којима је учење тешко падало. Ја сам тој дјеци на крају године давао домаћи задатак: Ако хоће двојку, морају да науче једну пјесмицу коју смо учили у току године. Сматрао сам да то није превелики труд, а и ја ћу имати покриће што им `поклањам` двојку.
У овом случају се радило о трећем разреду, не сећам се које струке, али то није ни важно. Било је пар ученика који су за прелазну оцјену морали да науче пјесму на њемачком. Устаде један дјечак, одрецитова пјесму и наравно добије двојку. Устане други, није баш најбоље научио, али пошто видим да се трудио, кажем:
– Добро је, сједи – и он сав срећан сједне – и закључим му двојку.
Онда устане једна дјевојка, колико се сјећам звала се Суада. Била је лијепа и ведра, али школа јој очито није ишла. Ја чекам да почне, али она оборила главу и не проговара.
– Суада, шта је било? – упитам. Она ћути. Ћутала је неко вријеме, онда подиже главу и рече:
– Професоре, учила сам три дана, ал` неће у главу…
Цијели разред се насмија.
Одем до прозора, гледам околна брда и размишљам шта да радим. Видим, није научила. Не сумњам да се трудила, али ипак, како да сад пред другом дјецом погазим своје принципе? И док сам размишљао шта да радим неко повика:
– Професоре, Суада лијепо пјева!
Цијели разред се поново насмија.
Ја се окренем и љутито питам:
– Ко је то рекао?
– Ја – безазлено рече један дјечак.
– Добро – наставим – и шта ћемо сад? Па није ово аудиција за пјеваче, већ час њемачког!
Дјеца ућуташе, а ја наставим да гледам кроз прозор.
Срећом, брзо схватим да немам избора. Јединицу јој нећу закључити, то знам, дај бар да видимо како пјева…
Окренем се и кажем:
– Добро, Суада, шта знаш да пјеваш?
А она, као да је само то чекала, узврати:
– Професоре, знам све… И Халида и Шемсу и Синана и Мила Китића…
Схвативши да је враг однио шалу и да повратка нема, сједнем за сто, насмијем се и кажем:
– Добро, добро… Пусти те новокомпоноване. Знаш ли шта од Сафета?
– Знам, професоре…
– Знаш ли Ђул Зулејху?
– Знам…
– Ајде, отпјевај…
И само што је почела, учионицом се проломи аплауз. Суада је заиста имала предиван глас. И док је пјевала, ја схватих да сам био у праву. Па не мора баш сваки ђак да зна њемачки – ако му Бог није дао дар за језике. Нек свако ради оно што најбоље зна. Ето, Суада лијепо пјева… Па нек пјева!
И док сам размишљао, она заврши пјесму и рече:
– Оћете још једну?
И пре него што сам стигао било шта да кажем, цијели разред повика:
– Хоћемоооо!
– Добро – кажем – дај још једну.
– Коју ћете?
– Ма свеједно ми је – одговорим.
– Професоре – повика неко – је л` може она од Халида: Довиђења сунце моје мало?
– Може – кажем, а Суада одмах започе.
И док је пјевала, ја се сјетих једне Белинде, Американке. Наиме, годину дана раније ја сам са њом био у Шпанији. Прије тога смо пар недеља путовали по Европи, а кад смо стигли у Шпанију, она је ускоро требала да се врати за Америку и ја сам предосетивши да се више никад нећемо видјети сваки дан пјевушио ову пјесму: Довиђења сунце моје мало, довиђења дјевојчице њежна… Једног дана ме питала о чему ја то пјевам и тражила да јој пјесму и преведем, а кад сам то урадио, она је заплакала. И док сам размишљао о лијепој Белинди, Суада је завршила пјесму.
– Професоре, хоћете још једну?
– Нећу, хвала – рекао сам и додао:
– Сједи, имаш двојку!
Суада је сјела, а цијели разред је раздрагано повикао:
– Бравооо Суада! Хвала професореееее!!!

Било је то прије скоро тридесет година. Не знам да ли сам поступио исправно или погрешно. Уосталом, после свих ових година, то уопште није ни важно. Не знам ни где су Суада и Белинда… Али остаје сјећање на њих и на младост која је прохујала заједно са њима.