Саша Марковић

Камене руже

„Никада никоме ништа, осим мало Ради и деци, нисам значио много у животу. Mа, к’о да је ово неки живот. Када нешто урадиш и издигнеш се изнад руље, кажу да си лопов и сви нешто као да се љуте на тебе, а када крене лоше, онда те жале и на лицима других људи поново се види топлина. Као када гледаш руже у ружичњаку и руже исклесане у камену: не зна се које су лепше, али само једне имају мирис и опој, тако је и са људима. Чудан је овај наш народ и фамилија..и најрођенији…“ – размишљао је Раденко седећи на пропланку ливаде у брду Јелаву одакле је поглед „пуцао“ на цео ток реке која протиче кроз његов Лоњин, реке његових сећања, страхова и надања. Реке Дрине..


– „А к’о да сам нешто и урадио у свом животу..“ – наставио је у себи.. „Кад сам се оженио, прва ми је моја мајка викала да је Рада најлепша. И јесте била. Недуго после тога и отац и мајка и сестре су викале што сам оженио вештицу и када су нас са децом истерали из куће, па када нам је општина доделила плац, када смо се Рада и ја почели кућити, исти ти моји најближи су „подвијена репа“ поново почели да долазе и да нас зову „тобоже због унука и братића“, а ја нисам с’тим могао да се носим па ми Рада то никада није заборавила што сам кратког памћења, јер шта год да сам покушао лепо за Раду да урадим, нисам успео. Што због других људи, што због ваљда судбине. И у свом надању да ће једном бити боље, ево дочек’о сам и педесету годину. Ништа се није променило.. Седим овде у својој ливади поново, после свега сам, а нико не заслужује да буде сам.“

Почео је већ да пада први мрак и одједном су сви звукови постали јаснији. Јасно се чуо извор како жубори, шуштање лишћа из букових шума као да је позивало на ноћну игранку, а инсекти су постајали све бучнији. Дрина као да се прекрила неким својим јорганом и ушушкана месечином спремала се за сан. Раденко је узео секиру и торбу и низ Јелав и Јоковиће, спустио се кући. Пред кућом није било никога. Рада је са децом отишла у посету својој сестри негде у Мачву, па је он био сам.
– „Нема ни недељу дана како су отишли а већ ми недостају“ – размишљао је док је на пумпи испред штале прао трину и прашину са својих бедара.
Вечерао је, попио љуту ракију и честито се није ни наместио у кревету, а већ га је ухватио сан. Још једна летња, спокојна ноћ за Раденка званог Ага.
„Ага“ су га прозвали муслимани са којима је радио зато што је, по њиховом схватању знао да цени и живи живот. Сиротиња се најслађе смеје када се смеје сама себи, па тако и овде.
У праскозорје, док се над Лоњином дизало сунце а жене кретале у поље да заливају градине, Раденко је упртио торбу са храном па са својим колегама кренуо на посао. Радио је у каменолому који је био удаљен свега 2-3 километра од његове куће. Тај пут до посла и назад преваљивао је за по петнаестак минута, иако је тај пут од тврдог туцаника и суве земље натопљен знојем сиротиње коју су звали радничка класа, водио до још тврђег посла и исто таквог комада хлеба.
Радио је као каменорезац. По киши, врућини, ветру..једино не по великом снегу. Увек су он и његове колеге клесали гранит, прво у коцку за путеве, а онда у коцке за изградњу кућа. Алат су им били чекићи и гвоздене шпице, који су, како је рекао један од њих, „вриштали и пискали“ у њиховим рукама. Секли су огромне камене громаде са шпицама и чекићем као сир, јер су структуру камена познавали као доктори људско тело. И били су срећни, јер су имали свој динар, крвав, тежак, мучан али свој. Држава је морала да се гради и изгради. Тако су им говорили партијски руководиоци који су им били и шефови погона.

– ..Јер, другови, ми морамо изградити ново друштво у коме ће постојати шанса за све и у коме ћемо бити сви једнаки и исти… – говорио је Обрад секретар партијске организације каменолома, возач камиона који је своје знање у односу на друге претпостављао тиме што је возећи камион био у неким местима у којима већина других није, а када би неко покушао у нечему да га демантује, Обрад би одговарао:
– „Да ћутиш! Да ниси био у војсци, не би отишао даље од Зворника. Ти ћеш мени нешто да причаш..“

Једног дана, док су још биле јаке летње врућине и док је Раденко, по ко зна који пут тог дана брисао зној са чела и лица и цедио од зноја своју намучену капу шајкачу, на њиховом радилишту су се појавили руководиоци погона, који су, само док су изашли из својих удобних канцеларија почели се „снебивати“ колико је топло.
– „Другови, како напредују радови“? – обратио им се директор и не сачекавши одговор наставио, – „за седам дана у гостима очекујемо једног значајног госта, друга Петровића из централног комитета, па сам мислио, да ти Ага направиш букет камених ружа?! А, шта мислиш о томе? Нека ти помогне и Суљо, па да му поклонимо букет ружа од камена који су исклесали Србин и Босанац и који ће симболизовати братство и јединство. Зар није добра идеја другови“?! -самозадовољно се директор окрете сарадницима док су му сви одреда потврдно климали главом.
– „Наставите са радом другови“! – рече директор и са својом свитом ужурбано се врати у управну зграду.
Наредног јутра, Раденко и Суљо су после минирања одабрали громаду која би могла да се искористи за камене руже. Вредно су прионули на посао, прво су грубо исклесали камен, а онда када су стигли до „срца камена“, од њега су почели да клешу руже и већ шести дан од директорове наредбе, остало је само да ураде најфиније радове.
Шестог дана поподне, директор је поново са својом свитом свратио да види докле су стигли радови и када је видео камене руже, био је запањен њиховом лепотом.
– „Другови, ово је невероватно! Свака вам част“! – говорио је и није могао да сакрије своје одушевљење. – „Ето шта је у стању да уради братство и јединство..“
„Друг Петровић и другови из комитета ће бити сигурно веома задовољни. Можда ћу аванзовати и неко радно место у Београду..“ –размишљао је директор, док је сам у хладовини своје канцеларије пио хладну минералну воду и у мислима себе већ видео у представништву неке фирме у иностранству.
– „Мука ми је више и од ове Љубовије и од ове провинције, а ови сељаци..шта год били, или Срби или Босанци, увек ће остати руља и задовољити се мрвицама.“
– „Обраде“! – позвао је секретара, Обрада возача,
– „Немој сутра да отвараш уста док ти ја не кажем, немој да се шалиш.“
– „Не брините, нећу ништа проговарати.“ – одговори Обрад, док је уназад излазио из канцеларије директора.
– „Ето са ким ја имам посла. Један шофер, коме је Тито дао бесплатно волан да вози, да ми води политику и да себе сматра образованим. Тако је то у свим оваквим провинцијама. Хоћу да идем одавде и да никада више не дођем.“ – помислио је директор.

Сутрадан, око једанаест сати, стигла је делегација из Београда у црним лимузинама марке „мерцедес“.
Друг Петровић је изашао из средње лимузине са двојицом сарадника и у стилу „село хвали а у град се свали“ одушевљено почео да прича о лепотама подринског краја кроз који други пут пролази, али да већ „у шест поподне мора бити у Београду“. Није пропустио да нагласи да је први пут пролазио овим крајевима „када су ишли у пратњи Врховног штаба за Ужице“, током трајања Ужичке републике, на што су присутни са широм отвореним очима и климањем главе „упијали“ сваку реч друга Петровића.
После обиласка погона, кренули су ка радилишту каменорезаца, да се друг Петровић упозна са проблемима радничке класе и да му се уручи пригодан поклон.

Раденко и Суљо су се спустили на обалу Дрине да се мало освеже, кад их позва Обрад.
– „Где сте вас двојица? Пожурите горе! Неће вас ваљда чекати делегација из Београда..шта ви мислите“?! – прекоревао их је Обрад док су Ага и Суљо пролазили поред њега уском стазицом која од Дрине иде ка каменолому.

– „Друже Петровићу, ово су она двојица који су исклесали за вас руже у камену“! – поносно је показивајући рукама на Раденка и Суљу, рекао директор. Друг Петровић је примајући поклон прокоментарисао
– „Хм..лепо..лепо.. ето шта уради слога и братство и јединство.. и зато ће наша домовина бити нераскидива заједница и никад нам нико ништа неће моћи док имамо овакве људе“! – у заносу изговори друг Петровић.
– „Хвала вам другови на оваквом дочеку и поклону.“ -и гледајући по нимало гостољубивом терену где се радилиште каменорезаца налази, упита Раденка:
– „Друже, има ли овде медведа“?
– „Има друже Петровићу, али када дођу са стране…“– у једном даху одговори Раденко, – „…али овако их нема“.
– „Добро..добро..“ – промрмља друг Петровић, извини се домаћинима, поздрави све и са својом свитом крете на пут да се овамо, вероватно никада више не врати. Чак није понео ни камене руже са собом, па се директор успаничио, али му је Обрад дошапнуо да га је увредио Раденков нехотице дат одговор, па га не занима ни његов поклон.
-„Пропаде ми каријера због будале.“ – мислио је директор поново усамљен у својој канцеларији..“Дакле, остадох овде за сва времена.“- тужно је размишљао директор.

Те вечери, Раденко и Суљо су дуго седели сами на обали Дрине и смејали се целом догађају. Пили су ракију и гледали месец који им се смејао док их је Дрина по стопалима додиривала.
– „Ето Суљо..“ – проговори Раденко – „…камене руже носи, или ти твојој жени, или ја мојој, јер није коме је речено већ коме је суђено.“
– „Добро Аго. Поделићемо их па да за сва времена подсећају да пријатељи и добри људи лакше дођу до „срца камена“ и камених ружа него до срца живих људи…јер ови који се питају и који нас воде у „боље сутра“ немају срца.“ – рече Суљо и потеже још једном флашу.
Дрина је поново навлачила свој јорган преко себе и ушушкана месечином спремала се за починак.

Аутор:

Саша Марковић