Саша Марковић

НЕПОДНОШЉИВИ ОСЕЋАЈ УСАМЉЕНОСТИ

Ујутро обично устајем веома рано. Раније, него што је то уобичајено код већине људи.Некада се обријем, а некада не. И..онда седим..док попијем шољицу кафе, попушим по четири цигарете. Ни више, ни мање. Тако сам радио док сам био на клиници за одвикавање од алкохола у Београду. Друштво ми је тада правио бивши свештеник – распоп Јован. Презиме му нисам запамтио. Говорио је, да је био војни свештеник за време рата у Босни, шта год то значило, и да су то за њега на пропутовању кроз овоземаљски живот били дани највеће славе.
– Од некрста сам спашавао и у Његову славу спроводио нашу православну веру! – говорио је и бледим погледом гледао на крај просторије у којој смо
проводили време.


– А ко си ти, Јоване, да одлучујеш шта је право? А шта неправо?- упитао бих га ја, када бих био расположен за причу и тек да бих га нешто питао.
На те моје речи он би ме погледао право у очи, а онда би љутито одговорио док га је узбуђење обузимало као вода утопљеника
– Ти да ме то питаш?! Ти, који си за српску ствар, дао део тела и прокоцкао младост?!. Тада је почињао да плаче. Гласно, скоро наричући. Одмах затим би у просторију дошло медицинско особље, дало му ињекцију и одвело га.
– Пустите ме, усташе!!!- викао је док су га одводили.
После неког времена ја сам се вратио кући и не знам шта се више дешавало са Јованом. Искрено, није ме ни интересовало. Сетим га се, тако понекад, јер смо имењаци и вршњаци. Средњих тридесетих година. Већ неколико година не пијем алкохол. И на срећу и на жалост. На срећу, јер је тако „друштвено прихватљиво“, а на жалост, јер је то, као и све у животу, судбинска ствар. Цену избора између моје судбине и друштвено прихватљивог понашања платили су моји најдражи. Због свега тога, а и више од тога, мој стан је мој лични санаторијум, где се сваки дан борим са сећањима, као са неизлечивим болестима.
У додирима са судбином, као и на гробљима, увек дува ветар. Као да ме руке свих драгих људи милују по образима..врату..рукама..желе нешто да ми кажу..
Ја се увек тргнем и достојанствено растанем са тим светом, до неког новог виђења. И онда се поново вратим у лични, овоземаљски пакао..па све испочетка.
Већ одавно ми живот представља неподношљиви осећај усамљености или, што је ређе, радост.. као када после дугог лутања по свету дођем кући. Средине нема. Ретко кад и ретко шта нарушава такво стање. Навикао сам се.
Моја крсна слава је у касну јесен. На тај дан долази ми само неколико драгих људи. И ништа више од тога. Панајију однесем у цркву..чим прође служба са радошћу се враћам кући.
Тог јутра се пред црквом окупљао народ носећи жито. Нека магла се надвила, а ја сам, кроз влагу, осетио миомирисе давно посечених липа које су некад красиле црквено двориште. Када сам крочио да уђем у порту, испред мене се појави рука
– Стани! Не можеш унутра, служба је већ почела-. Био је то глас жене која
помаже у цркви и у ситним пословима око ње, тзв. „црквењакуша“, како би говорили млађи људи, а мени позната као омражена наставница из основне школе.
– Зашто не могу да уђем? О чему се ради?- питао сам је донекле увређено.
– Немој да се правиш луд, служба је већ почела..- одговори она трудећи се да буде кротка, али је гордост преовладавала у њеном гласу.
Погледао сам у порту: свештеници још нису отпочели са службом, а народ је и даље улазио.
– Ма носи се!- било је све што сам јој рекао и ушао сам унутра.
Осетио сам топлину и мир као ретко када пре тога. Иако сам се недостојно понео пред вратима храма господњег, иако нисам убрао јабуку, а наишао сам на змију, био сам духовно намирен..скоро благословен..због тога што је точак моје судбине направио пун круг, баш на овом месту, у овом тренутку…пред женом која је критиковала са мржњом у очима децу, међу којима сам био и ја, а која су се играла у црквеном дворишту, а не на обичном игралишту „као сва нормална и васпитана деца“ – како је знала да говори..пред женом која је, добро се сећам, хушкала на рат и мржњу против оних са којим нас је,пре тога, спајала братством и јединством..пред женом која је представљала змију у рајском врту..
Испуњен неким чудесним миром после службе сам се одмах вратио кући. Чекао сам прве госте.
…Увек, четвртком ноћу, као да ми поново почиње живот. Тада помислим да имам снагу, да све могу да урадим на овом свету. Нестане и умор и депресија и конзервативно размишљање (против кога се увек толико борим!)..а долазе сећања..не у смислу клетве дабогда имао па немао..јер, никада пре нисам имао више него што то имам сада, о чему год да се радило..Онда та енергија одједном нестане..као што се и појављује, па онда помислим, да ли се то поново радујем свету..животу..свему што ме окружује, или сам одавно мртав, али то још не знам?!.

Аутор: Саша Марковић