Друштво Култура и умјетност

МИТРОВДАНСКА ОФАНЗИВА У ОКУ ДЈЕТЕТА

Дани пролазе, рат траје, људи уморни, жељни бар мало слободног неба, а стиже још једна ратна јесен… Осми новембарски дан, знам велики је празник, ал` то јутро нека посебна туга се провлачила кроз моју дјечију душу. Изашла сам на балкон куће у којој смо живјели, чаршија је била нечујна. Понеко долази по воду на оближњи извор, али нема граје, никог од дјеце у улици. Старији су сигурно знали шта се дешава, а ми дјеца смо то осјећали: њихов страх, слутњу, стрепњу…
Разгледање чаршије са балкона прекиде ми ауто које се паркира у нашу улицу. Ту ми се и заледи поглед… Два бијела мантила… Доктор и сестра тешким кораком кренуше ка нашој и комшијској кући. У мојим мислима настани се само молитва. И сад ми у овим јесењим данима око Митровдана одзвањају у ушима моје неизговорене ријечи: „Не! Боже, не тату. Не рођаке. Неће ваљда у нашу кућу. Нека се врате… “
Не да ми се да се помакнем, да сиђем низ степенице, да побјегнем у собу, не да ми се ни да зајецам, а већ ми се грло накупило јецаја и очи суза. Кад у миру видимо кола хитне помоћи сигурни смо да је неко старије чељаде болесно, али кад у рату видимо бијели мантил пред нечијом кућом онда смо сигурни да је један живот већ угашен. На положају, из наше куће тата, два рођака и комшија који живи на спрату изнад нас.
„Неће код нас“, изговорих. „Одоше код Спасиних“.
Двоје људи у бијелим мантилима спорим и нежељеним корацима, погнутих глава кренуше уз степенице куће преко пута наше. У кући до нас живјела је честита, бројна, домаћинска породица. Ђед Бранко и његова жена, њихов син Спасо са супругом и три сина и Бранкова сестра. Најмлађи Спасин син имао је 40 дана. Иако их је у кући било, хвала Богу, три генерације, никад ниси могао чути неку грају из њихове куће. Бранко је био домаћин старог кова. Тај кршни стасити Херцеговац одисао је озбиљношћу, а лице му је увијек било обасјано благим осмијехом. Све до тога дана! До тога дана када нам се студен свима увуче у кости, а из њихове куће зачу се граја. Помјешаше се плач новорођенчета, јауци мајке за сином и плач Спасине жене…
„Спасо“…
У невјерици помислих: „можда је само рањен“. Али…знали смо да за рањенике не долазе „болничари“, баш тако смо звали све у бијелим мантилима.
Остадох на балкону, дуго… Почеше долазити комшије, скупљати се око Бранкове куће. Ту ноћ није се спавало. Сви смо стрепили за оне који су на ратишту.
Сахранише Спасу. Сјећам се да је моја мајка остала са бебом кад одоше сви на гробље. Пита ме јуче:
„Шта то пишеш“? „О оном дану кад је Спасо погинуо“ „Остадох тај дан са бебом, сви одоше на сахрану, тридесетпети дан му би чини ми се…, али видио га је Спасо, долазио је кући кад се родио.“
Прођоше двадесетчетири године… порастоше три Спасина птића у соколове. Ни криви ни дужни, на својим младим плећима носе сву тежину ове напаћене земље… земље која је данас пуна љепоте захваљујући нашим храбрим очевима. Неповратно су изгубили најљепше године дјетињства и одрастања. Сазнадох да су остали сами. Послије Спасине погибије упокојио се ђед Бранко, а за ове године у Царство небеско су се преселиле и њихова бака и мајка. Соколовима, Господ да подари здравља, радости и дуга живота, а Спасу и све оне који изгубише живот у тој митровданској офанзиви да насели у Рајска насеља. Они су дали живот да бисмо ми живјели и дочекали двадесеттрећи Митровдан у слободи.
Зато јутрос, устани старче… устани упали свијећу пријатељу из младости, пријатељу који се онога дана са херцеговачке гудуре вину у небеске висине. Устани и ти, српска мајко, помоли се како за своје живо са којим планове кујеш, тако и за свако чије мајке су послије те јесени престале планирати било шта. Устани свака душо српска, не спавај јутрос на дан сјећања и поноса. Устани! Велика је цијена којом нам платише слободу.

Данијела Лела Млађеновић