Друштво Друштво Република Српска

МИГРАНТИ, ЗНАМО СЕ!

Пише: Марко Ђоковић

Пријатељ Ибро из Хаџића, прошле године великодушно је саосјећао с мигрантима, говорио о њима као угроженој популацији и поредио их с нашим избјеглицама из деведесетих година прошлог вијека. Знао сам од почетка шта је позадина Иброве приче ( браћа муслимани ), али мислио сам да његове „чврсте“ ставове не може промијенити много јача сила, док му ти исти мигранти прошлог мјесеца нису украли патике испред куће у Хаџићима. Прије неколико дана жали ми се Ибро да су мигранти „стока коју треба најурити тамо одакле је дошла“. Комшија Смајо му је говорио, прича Ибро, да га је страх за кћерку када иде у школу, а посебно када пада мрак. Жену, каже, не пушта да иде аутобусом на посао, него је он вози десет километара. Страх га миграната који стоје на аутобуској станици у Хаџићима.

А мене већ годинама интересују неке ствари у вези с „мигрантском кризом“. Гдје се то води тако страшан рат из којег бјеже млади мушкарци, војно најспособнији, мушкарци стари од 18 до 35 година, а остају жене и дјеца? Одакле овим „јадним мигрантима“ најновији телефони, патике и како су неуморно прешли хиљаде километара? Како код свих остадоше читаве банковне картице, а многи остадоше без личних докумената? Интересантно је да они пробијају границе силом, уз разне покличе и каменице, а онда би у Европи „били мирни“. Чудно је како ти мигранти заобиђу богате братске земље попут Саудисјке Арабије, УАЕ, Кувајта, а траже Европу.

Политика званичне Републике Српске увијек је окренута према Србији, али као што видимо, када је мигрантска криза у питању ставови су различити. Апсолутно подржавам став Републике Српске, а то је: „Овде нисте добро дошли, срећан пут!“ Политички став званичне Србије у овој ситуацији изгледа је идентичан политичком ставу политичког Сарајева, а то је: „Избјеглице су, угрожени су. Треба им помоћи.“ Зашто је то тако?

Па за Сарајево знамо, они арапске „мигранте“ примају још од 1992 године. Додуше, баш ти „мигранти“ су дошли да стварају Исламску државу на тлу Европе много прије него што је створена у Сирији и у Ираку. Ми некако памтимо те „мигранте“ с брадама, сатарама, тракама око главе и све њихове монструозне ритуале, идентичне онима над којима се свијет згражавао гледајући снимке акција Исламске државе неколико деценија касније. Али ето, они су муслимани, треба им помоћи.

Да ли их баш Србија памти? Не бих рекао. Званична Србија вјероватно има неку своју рачуницу.

Оно што је сигурно позитивно и на чему треба одати признање овој власти, јесте њихов чврст став да неће бити стационирања миграната на нашој територији. Потајно или јавно знамо ко су они, али не можемо и нећемо више ми да будемо бедем одбране те Европе.

Доста је било!

Зато, „мигранти“, срећан пут!