Ауторски текстови Друштво Лесендић пише

МАЛИ СУРОВИ БОГОВИ

Прије десетак година требало је много муке да се дјеци објасни да могу сасвим слободно да изнесу своје мишљење, да устану за неко своје право, да се побуне против бахатости властодржаца. И како људи ни у чему немају мјере, тако је и у овоме. Поред бахатих властодржаца, сад имамо и бахату дјецу која знају само за своја права и ни за једну обавезу. Добили смо мале богове и један велики проблем. Код те дјеце може се примјетити апсолутни недостатак поштовања према другоме, екстремну бахатост у опхођењу са другима, а посебно старијима и, што је најтрагичније, потпуни недостатак саосјећања.
Они који раде са дјецом то увелико примјећују. Ако случајно неки другар почеше то мало божанство, мајка је спремна да скаче за очи наставнику, разредном старјешини, директору, а тата је спреман да оде и до Додика лично. Још ако је негдје одборник (а данас свака шуша негдје нешто изгласава), онда се то мора све експресно ријешити. Да се стави до знања да је мали бог свугдје мали бог, а не само у својој кући. 
Ако је случајно наставник имао и призвук некоректности према малом богу, тај мора одмах да одговара, јер за мале богове и њихове родитеље, наставници су најгора банда с којом се и треба тако односити.
Мали бог ће да оде и у средњу школу, гдје ће да снима професора телефоном, да га пљује, отима му дневник. Добро, то су они велики мали богови. Они мало мањи ће се само свађати и показивати непоштовање и према човјеку и према функцији.
Мали богови ће ускоро почети да се физички обрачунавају са људима и да се, пошто некога премлате, сликају заједно са својом окрвављеном жртвом. Сјетимо се слике из Авганистана како амерички војници уринирају по авагнистанским жртвама. Не, није то далеко од нас. Ми такве болесне умове већ имамо, само се још нису показали у том свјетлу. Сјетимо се размажених београдских тинејџера који из чиста мира претукоше Рашу Попова, старца од осамдесет. Ништа ови наши одавде нису ни бољи ни другачији, само што им треба окружење попут београдског. 
Неће проћи дуго, доживјећемо и ми у овим нашим срединама суровости над којима се јежи кожа. Убијање најближих, масакрирања, суровости. Подлога је направљена и вриједно се прави, остаје само да се створе и спољашњи услови, а и то ће доћи.
А откуд сад то све? Гдје то гријешимо?
То је вјероватно питање на које ни један научни институт не би могао лако да одговори, али хајде да набацимо пар идеја. Можда је проблем баш у томе што своју дјецу хоћемо да заштитимо од сваке непријатности. Један газда предузећа, који је некад био радник и зна какав је крвав раднички хљеб, он ће још да има неког саосјећања према свом раднику. Али газдин син, који никад није црнчио у производњи, он ће да радника гони као роба. Онај ко је на својој кожи осјетио неправду и немоћ, трудиће се да то другима не наноси. Онај ко је осјетио батине на својој кожи, гледаће да избјегне сваку тучу. Уз све изузетке који се могу појавити, ово је правило. А оно нам говори да човјек може да има саосјећања према другом само ако је и сам пропатио. У чему данас наша дјеца пате? Какве те они непријатности доживљавају осим кад нестане струје и интернета?
И на крају, закључак сигурно није да будемо насилници према дјеци, да их малтертирамо и допуштамо да се зло на њих сручи, али ово што радимо, ово прављење богова од њих, то је најсигурнији пут да створимо монструма у сопственој кући, који ће некада доћи и нама самима главе.