Друштво Лесендић пише

ЛОПОВСКА ПОСЛА

Не знам до чега то зависи и откуда то, али постоји некакав, назваћу га психолошким, закон који каже да што год је човјек лошији, то све ставља љепше маске. Онај који краде, њему су пуна уста поштења, чистих руку, још чистијег образа. Онај који вара жену, не престаје да прича о важности брака, вјерности, породице. Онај који вара, не престаје да прича о важности повјерења, људских односа, поштења. И не само да причају, него и на све начине покушавају да то неким својим спољашњим гестовима покажу. Облаче се, користе крупне и величанствене ријечи, имају дикцију, погледе, па чак и дјела којима би заварали траг.

Пренесимо то сада све на државу и њене грађане. Чини ми се да се и ту показао закон, који потиче од овог психолошког механизма који описан горе, а то је: „Што лоповскија држава, то компликованија бирократија.“ У нашој држави, гдје властодршци једним дизањем руку проарче милионе, гдје не знаш ко је већи лопов од којега, када дођеш на шалтер страшно је битно да је сваки печат на мјесту, да је сваки потпис ту, да је све обиљежено, да свугдје све лијепо стоји и да ништа не баца сумњу на недајбоже неко непоштење. Печат на печат, па на све то надпечат, па потпис на потпис, па број на број, па то све као да је један обичан папир најважнија ствар на свијету.

Нису јадни шалтерски службеници криви за то, а на њима се сви иживљавамо, него овај лоповски државни систем који смо ми сами направили. Јер, какав систем да направи лопов за лопова? Наравно, знајући све лоповије и сумњајући у све око себе (а није да донекле нема право), лоповска држава прави систем да је не би случајно неко преварио. Несвјесно се тиме цио апарат одаје и шта мисли о себи и шта мисли о својим грађанима. Индиректно се тиме прави једна атмосфера потпуног неповјерења, атмосфера да држава и грађани нису на истом задатку и да заправо држава није држава тих грађана него неки монструм сам за себе, неки паразит који сише крв свом народу.

Замислите, то може и сасвим другачије!

Можда се сјећате времена када је родни лист важио шест мјесеци. И сваки пут се морао вадити нови. Сада је трајно важећи. Да ли се број превара повећао? 
Да ли за сваку глупост мора да се поднесе овјерена копија исправе? Да ли за свако потраживање од државе мора да се донесе доказ да си жив, да си запослен/незапослен, да си ожењен/неожењен, изјава ова и она? Мора ли се обавезно се закомпликовати да се три пута враћаш са шалтера и чекаш у редовима?

На крају не могу да се отргнем утиску да ми живимо као богови с обзиром какви смо. Ја просто не вјерујем да овај систем још може да функционише на овакав начин. Држава из XXI вијека а главе из Турске окупације. Не знам колико ће овај народ још моћи издржати државу као пијавицу на својој кожи. Јесте тачно да је држава израз народа, али када се сви иселе и када у држави остану само буџетски корисници, онда ће држава видјети да је ипак превише пила крв и да је овај народ, у виду краве музаре, требала некад да пусти да се мало и напасе.

Ако се то ускоро и не деси, дефинитивно ћемо се провести као и многи други народи који на овом земаљском шору лутају немајући своје државе. А за то нам неће бити други криви.