Друштво Опште

КРАВИЦА – МОЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН РАТА…

Божић у Кравици 1993. год. ће заувијек остати исписан црним словима у нашој историји. Како је тог дана било у селу, кад је почео напад, ко је притекао у помоћ, а ко не, ко је и како погинуо – прочитајте у овој краткој причи једног од преживјелих свједока и борца из Кравице, Маринка Грујића – Маје.

МОЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН РАТА
ШИЉКОВИЋИ, КРАВИЦА

Тог 06.01.1993. након исцрпљујућег печења печенице за Божић око 21h сам кренуо пут Шиљковића на стражу. Ноћ је била ведра и изузетно хладна са дубоким минусом испод нуле, негде око -15C. На путу испод земунице смо ложили огромну ватру и седели око ње, као и у земуници где би по договору увек неко спавао одређено време. Те ноћи смо сва четворица стражара били будни не због неких индиција да ћемо бити оружано нападнути од муслиманске стране, а да јесмо сигурно да не би седели уз ватру већ у земуници уз пећ и три пушкарнице усечене у дебели храстов балван. Негдје око 04h крај нас је прошао пок. Војин Васић-Ћита идући из Лазарића, кратко се задржао и отишао кући, у то време смо чули и једну детонацију дубоко испод нас према Бокчину што се често дешавало због минског поља и најчешће животиња које су их активирале. Целу ноћ се понегде чуо понеки чему нисмо давали никакав значај пошто је наступио Божић. Више пуцњаве се чуло касније из правца Сандића или Марића за које нисмо могли утврдити тачно место, али ни то нам уопште није личило на борбу! Једног тренутка сам кренуо у земуницу да бих узео своје две лојане свеће јер се ближила зора, а да ли је судбина тако хтела или не из чиста мира сам извукао један од шињела из пушкарнице и погледао у правцу шуме на 60-так метара од нас, а која је једним краком била везана уз улаз у нашу земуницу. Видео сам покретне беле силуете како на трен заклањају стабла стапајући се са белином снега. Одмах ми је било све јасно па сам кроз трећу пушкарницу упозорио осталу тројицу (више мимиком него речима) да се уклоне од ватре. Рафалном паљбом од 20-так метака сам прошарао тај део, сачекао на кратко, а онда схвативши да су откривени започели са жестоком пуцњавом. Да се пуким случајем или Божијом вољом није десио тај полазак по свећу сва четворица би сигурно били мртви јер су нам могли прићи на пет метара, а да их не уочимо од ватре. Пуцао сам кроз две пушкарнице, повремено гледао на улаз где ми је сваког момента могла бити убачена бомба или војник са пушком, а када сам погледао трећи отвор видео сам непокретно тело Васкрсије-Миле Радовића у нетипичном положају и пушку крај њега… друге двојице није било! За минут-два сам поново погледао и уверио се да је погинуо, а онда ме прво уплашио, а потом обрадовао долазак једног од два друга стражара који је морао обићи широк лук да би ми помогао, а да се одлучио на бржу варијанту од 5,6 метара не би имао минимум шанси а да га не погоде. Те прве групе муслимана су носиле беле униформе тако да смо их, иако повремено сасвим близу, тешко уочавали, а сећам се детаља када је мој другар пуцајући у друге приметио три борца како гамижу ка нама подилазећи ван нашег видокруга. Били су видљиви до појаса и такорећи спојени један до другога, брзо сам их нанишанио и испалио један рафал након чега их нисам више могао видети због земљаног насипа, али је у том моменту стигао Божо Радовић путем испод где никако није смео јер је убрзо и погинуо на отвореном простору. Једино сам му успео рећи да баци бомбу преко насипа где су била она тројица што је и урадио и нажалост последње што је урадио у животу… минут после је био мртав на десетак метара од рођака Васкрсије! Ми сво време нисмо имали појма шта се дешава на другим местима што смо чули тек од два борца који су нам донели муниције, остали са нама и рекли нам да је у току општи напад на комплетну територију Кравице из свих праваца. Неко време смо одолевали, а потом решили напустити земуницу што је исто тако био велики ризик, и када смо некако успели једнога од нас је метак погодио у кичму али је остао тежак инвалид. Са новог положаја нам је видљивост целе Кравичке територије била видљива изузев Јежештице и Марића, а дим сам видео у делу Мандића и око Велике њиве изнад, али не тачнију локацију. У помоћ нам је пристигло неколико веома храбрих момака из Интервентног вода, и сигурно нам ту не би успели ништа да у међувремену муслимани нису пробили линију из правца Марића и ушли у село притом убивши Рају Сављевића и Пајкана Гаврића од којих су једном (или обојици?) одсекли главу! Неколико бораца се повукла на други брег што је мени била погрешна одлука и нисам хтео бити глинени голуб него прихватио истину и кренуо у Кравицу. Испод куће Павла Долијановића сам затекао стотинак жена, старије људе и понеког борца којима сам пренео информације које сам знао, а око пола сата се задржао унаоколо када је стигао један од преосталих војника из Шиљковића држећи се за стомак у који је погођен као и кроз десну руку. Увидевши да је тај дан све изгубљено кренуо сам кући у правцу Кајића, узео муницију, бомбе, плећку од печенице и 2l Екселенције што сам успутно поделио, али сам заборавио личну и возачку које су ми биле надохват руке и касније губио нерве због превеликих гужви око папира у Београду где сам и био пријављен од 1987-2005. Доласком у Момчиловиће по други пут сам тог дана видео Миладина Момчиловића који, иако не ратни обвезник сва три пута долазио у Шиљковиће нама у помоћ говорећи да се Кравица брани у Шиљковићима или другим селима изнад, а не у Кравици! Миладин се није хтео повући, нађен је у воћњаку испод куће уз велики број чаура М-48, одсечене главе и његовим живим Вучјаком који је два месеца био уз његово тело. Ја сам био просечан борац, признајем ни близу 15-так веома храбрих бораца из Шиљковића од којих је већина погинула, а да иза себе нису имали брак ни пород. Један од таквих је предратни неприметни момак пок. Драган Радовић-Гаље који је изгубио живот наивно пуцајући из ПАМ-а на незаштићеном месту, а још трагичније је то што је уз неколико мртвих бораца изгорео у Кравичкој амбуланти. У Шиљковићима су тај дан погинули: Васкрсије и Божо Радовић, Рајо Сављевић, Пајкан Гаврић, Драган Радовић, Станоје Ђокић, Слободан Богичевић и три малолетна борца: Раде Радовић, Новица Богичевић и Стевановић Живка (млађи син којем се не могу сетити имена). Њихова имена не постоје уклесана нигде у Кравици. Нажалост, половина њих су били момци који нису успели оженити се и створити породице.
Кравица је по мојим сазнањима бројала око 350 људи који су дужили оружје, а покрити реон од 64 км2 је илузорно и било је питање дана када ће пасти у непријатељске руке.
Посебан акценат дајем податку да у Кравици 07.01.1993. није пристигла баш никаква помоћ из Братунца, а да смо испод Бањевића срели дугу колону „Вукова са Дрине“ који су кренули у помоћ.

Преспавао сам, ако се тако може рећи, у препуној Зелињској кући, сутрадан у Братунцу присуствовао у ставу по мом избору ,,На месту вољно,, и мало слушао жестоке моралистичке приче.

Колико и да ли сам некога убио искрено не знам, али волео бих да је од мојих метака у три борбе остало што више мртвих и рањених муслимана у Шиљковићима!!!
Убеђен сам да су они на Божић у Шиљковићима имали приближан број мртвих као цела Кравица тога дана!

Маринко Грујић – Мајо

P.S.
На фотографији насталој 7. јануара 1993. у Кравици налазе се „невини сребренички муслимани и жртве геноцида“ како воле да се представљају у свијету. Ко су они заиста, ми Срби то најбоље знамо.