Друштво Опште

КОСОВО – НАЈТУЖНИЈА СРПСКА РИЈЕЧ

Са малим закашњењем, преносимо вам утиске са посјете Косову и Метохију крајем протекле године у организацији хуманитараца из Љубовије и Сребренице. Пакетићи које смо и ми у Братунцу скупљали стигли су до дјеце на КиМ. Детаљније у тексту Бранимира Којића…

У ноћи између 26-ог на 27. децембар, 53 људи из Љубовије, Ужица и ја из Сребренице окупили смо се код Гимназије у Љубовији да спакујемо све пакетиће које смо прикупљали у предходном периоду. Негдје око 3:00 часа иза поноћи кренули смо ка Косову и Метохији. Око 10:00 сати ујутро стигли смо на гранични прелаз Брњак. Поред прегледа пртљага морали смо платити и зулум од 20-так пакетића које су нам узели како би нас пустили да уђемо на Косово и Метохију.

Прво мјесто које посјећујемо је манастир Бањска. На изласку из аутобуса наилазимо на дјечицу која нас радознало гледају… помало у чуду. Кад смо их позвали да нам кажу колико их има у школи, и када смо им дали пакетиће осмјеси са њихових лица нису силазили. На улици смо срели 15-ак дјечака и дјевојчица, а остатак смо однијели у школу „Бановић Страхиња“ гдје нас је дочекао директор са којим смо кратко поразговарали и чули њихове проблеме. Након тога одлазимо у манастир гдје нас је браство дочекало и угостило. Испричали су нам све о историји манастира те нас позвали на послужење.

Након посјете манастиру Бањска крећемо пут Грачанице, пролазимо кроз Косовску Митровицу гдје видимо остатке некада велике индустријске зоне. Сад је то све зарасло и јако лоше изгледа. Многобројне дивље депоније крај самог пута показују какав је однос Шиптара према светој земљи и природи уопште.

У Приштини су на све стране истакнуте албанске заставе потпомогнуте америчким. Приштина је велико градилиште јер смо видјели 30-так вишеспратница које се тренутно граде, али смо исто тако видјели да је доста зграда и кућа празно. Вјероватно је политика да се заузме што је могуће више територије.

Стижемо у Грачаницу гдје обилазимо манастир и упознајемо се са његовом историјом. У Грачаници поклањам 2 књиге њиховој библиотеци: „Не заборави вољена земљо“ монографија о породицама са три и више погинула члана у одбрамбено-отаџбинском рату, те књигу Ђорђе Шувајила „Сарајевски Аушвиц“ који потресно свједочи о тешким тренуцима сарајевских Срба у логору „Силос“.

Након посјете манастиру одлазим у исту ону пекару као и прошле године… Чекам на ред док неки Шиптари купе пецива. Дјевојка која је радила прошле године ме препознала, са осмјехом ме пита шта желим да купим, услужи ме и радознало упита шта све обилазимо ове године. На растанку ми пожели срећу и честита ми предстојеће празнике.

У наставку нашег путовања по Косову и Метохији крећемо ка манастиру Зочишта. У аутобусу чујем људе, којима је ово први одлазак на Космет, како се наглас чуде да наш народ може живјети под таквим притиском. „Бог нек их чува“, рече госпођа која је сједила иза мене. Стижемо у Зочиста баш на вријеме да присуствујемо литургији. Ту нас је дочекало браство манастира али и отац Веља који је свјештеник у Ораховцу. Један од монаха је родом из Бања Луке… њега замољавам да му оставим новац који сам намјенио за малу Милицу Ђорђевић и њену маму Евицу, јер ове године нисмо могли отићи у Призрен. Овај пут полиција нас није пратила, па нам нико није могао гарантовати безбједност, а у Призрену је тренутно велика гужва, јер како нам рекоше, стигла је шиптарска Европа да слави Нову годину. У неформалном разговору у продавници сувенира, монах ме упита коме купујем толико икона.
„Организовали смо хуманитарну акцију, па људима који су нам помогли“ – рекох му, вадећи новац из новчаника. Стави руке на мој новчаник и рече: „Ако је за то, ово је онда мали поклон за све те велике људе, дар манастира“. Још извади једну икону и поклони је мени, како он рече: „Ово је за твоју кућу, да вас Бог чува и Козма и Дамјан“.
Оцу Вељи сам такође уручио књиге као и у Грачаници, јер он је предавач на Богословији у Призрену и он ће те књиге предати у библиотеку Богословије.

Крећемо пут Ораховца гдје нас у порти цркве чекају дјеца, како нам рече отац Веља. Ми који смо раније ишли тамо објашњавамо људима у аутобусу да су тамо дјеца заиста добра. Њихови збуњени погледи ка нама говорили су ми да не схватају баш најјасније шта им покушавамо објаснити. У радијусу од 200 метара живи 100-ак дјеце у тоталном апартхејду. Износимо пакетиће и крећемо ка цркви, а у порти величанствен дочек. Дјеца јако скромна, на њиховим лицима осмјеси и свако, али свако, нам говори: „Добро вече, добро нам дошли“. Подјела пакетића је трајала врло кратко јер се ред зна, нема нестрпљивости, сви стоје у реду и чекају. Један по један добијају свој пакетић. А онда… Отац Серафим који је путовао са нама, уз гитару почиње да пјева, сва дјеца му се придружују и сви пјевају. Величанствен тренутак, сад док ово пишем сав се јежим… Кога год сам погледао видим да плаче или брише сузе са лица. Јако емотивни тренутци који се не могу описати рјечима. Тада су сви небески анђели били над нама… Мислио сам да сањам, желио сам да то буде вјечност…
Пошто сам скупио нешто новца, одлучио сам да то подјелим за 15 породица погинулих и несталих. Један наш пријатељ који је из Велике Хоче, иначе сарађује са нашом организацијом, ми је предложио коме да уручим та средства. Ти људи су стигли у цркву мало након пјесме која се чула до неба. Ту упознајем човјека који је изгубио сина и сад води рачуна о троје унучића. Вецевић Станимир је његово име. Дошао је са унукицом, сваки тренутак користи да ми исприча своју причу, а прича јако потресна. Дуго није имао информација о сину… Један дан сазнаје да му је син погинуо од НАТО бомби и тада креће по тијело сина. Улеће у зону која је под ватреним дејствима и налази сина. Једва је успио да га довуче до аута. Оставило је то трага на њега, врло често плаче док ми прича своју муку. И он, али и све друге породице се захваљују на помоћи уз констатацију да им је најбитније да мислимо на њих и да је то најважније. Мало касније отац Веља нас је угостио на кафи, чају, ракији…
Завршавамо посјету Ораховцу и крећемо у Велику Хочу гдје ћемо преноћити. Ту вечерамо и добијамо распоред смјештаја. Имам привилегију да ћу спавати код мог пријатеља којег сам већ поменуо.
„Нећеш спавати нигдје друго док си овде, ти си мој брат и ја ћу те угостити“ – рече ми Негован Маврић који се бави питањем убијених, несталих и киднапованих Срба са Косова и Метохије. Након вечере повео ме код породице Пантић, који нису били у Ораховцу, да им уручим помоћ. На вратима сам угледао жену, која ме подсјетила на моју мајку. Остала је без мужа кад јој је млађи син имао само 18 мјесеци. Срдачан пријем и братски загрљај. Са њом је млађи син Милош, студент српског језика. Старији син је на послу у Високом Дечанима гдје ради као портир. Уз ракијицу смо размјенили своју тешку прошлост, са жељом за бољом будућности. Замолио сам га да ме мало проведе кроз Хочу. Са задовољством је прихватио. Одлазим само да оставим ствари код мог домаћина, а он ме одведе до споменика погинулим из тог краја. Ту сам се поклонио палим јунацима и од њега чуо како су градили и планове за будућу градњу на том споменику. У повратку срећемо Милоша који је већ кренуо по мене да ме мало проведе кроз Хочу и одмах ми рече да ме води у њихов кафић јер је викенд… Идемо низ улицу, чује се музика али ја не видим нигдје локал који личи на кафић. Прилазимо једном објекту, а Милош ми рече да је то мјесто у које ме је повео. Виница „Свети Стефан“, на улазу видје х таблу. Осим музике и неког импровизованог шанка, ништа друго ми није одавало утисак да сам у кафићу. 20-ак момчића и дјевојака се скупило и они ту заиста уживају. Милош ми рече да је то максималан број људи који се ту скупи јер и нема више омладине. Сви јако пријатни и већина њих прилази да се упозна. Одмах ме питају коју пјесму желим да пусте. Обећавају ми узвратну посјету и кроз причу ми кажу да немају страха, него их више нервира неизвјесност док стално чекају кад ће избити неки инцидент. Кажу да је њима лакше него људима у Ораховцу. После пар пића одлазим на спавање. Ујутро смо подијелили пакетиће дјеци која живе у Великој Хочи.

Други дан нам почиње одласком у манастир Високи Дечани гдје смо присуствовали литургији и ту смо се причестили. На самом уласку у порту сачекао ме Милошев брат и захвалио се на помоћи, јер му је мајка рекла да смо били код њих у посјети. Након Свете литургије и причешћа, братство манастира нас је угостило и са њима смо попричали о стању на КиМ и проблемима у Црној Гори. Такође, поклонио сам књиге и манастиру Високи Дечани. На растанку, из аутобуса смо истоварили пакетиће које ће свештенство манастира подјелити дјеци из околине манастира. Милошев брат ми прилази са флашом вина у руци, и каже да је то мали знак пажње. Чврст загрљај, прави братски, оставља јак утисак на мене.
Крећемо даље, а ја још увијек мислим о Милошу, његовој мајци, брату… Мислим о њиховој судбини која је слична мојој. Размишљам о празнику који следи – Материце. Наше мајке су хероји, жене које су нама посветиле своје животе. Размишљам како је њима било да нас изведу на прави пут… У свим тим размишљањима сам заспао…

Будим се на самом уласку у Пећ. А у Пећи албанске заставе, америчке, билборди ратним злочинцима, улице Кларку и Клинтону…
Стижемо у Пећку Патријаршију.
Сестринство нас упознаје са историјом манастира, те нас угошћавају уз чај, кафу, ракију, ратлук… Игуманији манастира уручујем књиге које она одмах почиње да чита.

Одатле одлазимо у Девич, манастир који је највише пострадао и до њега смо једва стигли јер су знакови који усмјеравају ка манастиру повађени. Ту сам први пут… Манастир је смјештен у дреничкој шуми, 5км од Србице. Имам осјећај да ту сунце јако ријетко допире. Манастир је саграђен на месту где се у једној шупљој букви подвижавао велики подвижник из XV века, Свети Јоаникије Девички, након што је у тај крај прешао из Црне Реке. Манастир је подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године у знак захвалности за оздрављење своје кћери-девице, по чему је манастир добио име. Монахиња нас упознаје са историјом, а ми се поклањамо моштима светог Јоаникија Девичког. Игуманија манастира је Анастасија која је дошла у манастир у 13. години. 2004. године Албанци су запалили храм и почињу да односе камење од кога је био сазидан. Храм је данас обновљен али опстаје у веома тешким условима. КФОР се повукао 2012. године и од тада је безбедност манастира у надлежности Косовске полиције. У манастиру борави пет монахиња.

У манастиру Девич завршавамо овогодишње путовање на Косово и Метохију.
Свако ко је у прилици треба да оде и посјети Косово и Метохију.
Одреците се мора и љетовања, идите и прођите стопама највећих српских умова и највјернијих Срба.
Догодине у Призрену!

текст: Бранимир Којић