Друштво Саша Марковић

КОПИЛЕ (одломак)

“…Ја сам добро. За мене не брините. Преживео сам, хвала Богу, сав овај досадашњи јад и сада се повлачимо према југу, према Арнаутима. И Његово Величанство Краљ је са нама, па нам то даје још више снаге. Многи наши се плаше подмуклих Арнаута и проласка кроз ‘њиова села и земљу, али, ја се не плашим. Па ако треба да се ‘мре, нека се ‘мре! Ма, знаш ти мене Олга…

Када се само сетим села доле по Мачви и свега што сам тамо видео и још када они, што су претекли од аустријског и мађарског ножа кажу да су ти нељуди говорили нашим језиком док су ситној ђеци и бабама псовали српску мајку копајући им очи бајонетима, отад за мене не постоји страх. Како је суђено, тако ће и бити.

Мила моја Олга,
води рачуна о нашој ђеци, а ни другу не терај са прага. Подај и другима како и они теби. Води рачуна о кући, а води се и ти у рачуну. Људи су лоши и ту у селу, немој да верујеш свима којима си досад веровала… рат је и људи и жене повилене у рату. Хоће да преваре и отму и што је ‘њиово и што није. Посебно се чувајте од војске, чија год била. Води се у рачуну са туђим људима. Знам ја, поштена си ти, али си и лепа, па се немој чудити ако се око авлије почне скупљати мушки свет. Чувај ђецу и кућу и шта год треба да урадиш да их одбраниш, ти уради! Само те молим, ако не дај Боже, останеш носећа, немој рађати. Немој да се село смеје што си родила копиле.

Иако после овог рата ни копилад неће бити довољна да замени сав изгинули народ, али ти немој! Јер, ако се ја не вратим, наша ђеца остаће сирота, па ће их ионако људи гледати као копилад. Такав смо ми народ.“

Војин је дубоко уздахнуо и прошао прстима кроз косу и преко лица. Ко зна колико пута му је ово писмо, написано од његовог деде који се никада није вратио из рата, натерало сузе на очи, а истовремено му дало снагу да се не вреди предавати и да су људи или добри или зли, неважно ко су и шта су, иако, када дођу зла времена, свако иде своме јату.

Савио је тај пожутели комад хартије исписан црним мастилом и ставио у џеп своје војничке кошуље. То писмо, које је годинама у животу његове породице било света ствар. Ненад, брат Војинове бабе Олге, је био један од ретких писмених људи у селу у то време и годинама је свако вече читао дедино писмо. Баба Олга га је сваки пут преплакала, а неретко би то урадио и Ненад, чије су сузе учиниле да на неколико места у писму, мастило буде размазано.

Затим је Војин из своје торбице извадио нотес, свој ратни дневник, па прелиставајући претходно написано, узео је оловку у руке и почео да пише.

“ Месец и по дана је како НАТО авиони бомбардују Србију. Никад се не зна када ћеш изгубити живот. Свакога тренутка то може да се догоди. Са неба авиони, на земљи Шиптари вребају из сваког шумарка, куће, ма одасвуд!

Они су за нас терористи, а за свој народ борци за слободу.

Нас гледају као најмрскија створења, ми њих исто тако. Ми се боримо за нашу свету земљу, они за своју земљу. Ми верујемо у косовски завет и небеску Србију, а они у војну силу – НАТО. Па шта коме Бог да…

Лако би ми са Шиптарима, да немају тако моћне савезнике. Е мој ђеде, када сте прелазили Албанију и краљ је био са вама, а Арнаути су и тада и сада били подмукли и спремни да нам ударају иза леђа. Ни ја се не плашим смрти, као некада ни ти, само не бих волео да умрем у пролеће… Ако бих могао да бирам, изабрао бих било које друго доба, само не пролеће. Пролеће је лепо и у рату. Када се на Велики Петак зачују клепетуше или на Васкрс звона из цркви, имам осећај као да летим преко ових косовских поља и брда у наше подриње, па ми пред очи дође мајкин лик, тако јасан као да је ту испред мене. Као некада, када би ме са терасе позивала да уђем у кућу, да вечерам… И док бих ја вечерао, она би изашла испред куће, запалила цигарету, а поглед би јој се губио негде низ поље, све доле до Дрине.

Како сам растао, све чешће сам почео да се питам зашто се мајка често повлачи у себе. Пролазили би сати и сати, а она би само ћутала… А онда би се окренула и са највећом топлином би ме погледала и нешто упитала. Увек сам знао, осећао сам то да ме неизмерно воли, али осећао сам и стид, када је долазила у школу да се препире са учитељицом и појединим наставницима који су, по њеном мишљењу, били неправедни према мени, па иако сам био примерно дете и најбољи ђак, када год су могли, другој деци су давали предност. Сличних ситуација је било током целог мог живота. Што би рекао наш народ, “целог живота су ми спуштали рампе на пут које сам ја сам морао да дижем“.

Када је почео овај проклети рат, већина оних који су увек имали предност и привилегије, имали су их и овог пута. Или су остали код својих кућа или су отишли у те “мрске земље запада“, како су сами говорили, па сада седе у својим собама спремајући се да иду на протесте против бомбардовања Србије као на неку журку. А ја, нисам дозволио да ме догађаји престигну, него сам се пријавио добровољно за рат.

Јер, у злим временима као што су ова, предност у опасностима имају људи попут мене… и сиротиња.

Да, ђеде, копилани и сиротиња.

Стално се питам, да ли је моја, данашња Србија, копиле твоје Србије?

Ја њу, као ни оца кога никад нисам упознао, нисам могао да бирам. Моја је земља, каква год да је.“

Војин је затворио дневник и осврнуо се по својим уснулим друговима који су одавно заспали. Ноћ је увелико пала над Косовом.

Саша Марковић