Ауторски текстови Лесендић пише

КОНГО

пише: Александар Лесендић Петровић

Скоро ће три поподне и полако се ближи крај смјене старога доктора Маришића, просиједог, ситног и по његовом безвољном изгледу, рекло би се, исувише уморног човјека и он већ помало из тог животног умора, а помало из досаде гледа кроз велики прозор братуначке амбуланте. Пацијенти већином навале ујутро, а поподне долазе само изузетно хитни случајеви, најчешће срчани болесници, па тако дају простора и за ове тренутке досаде. Стојећи крај прозора на своме омиљеном мјесту на коме ће за годину дана дочекати и пензију немаде ниједну мисао на коју би се сконцентрисао, већ му поглед из пусте досаде само лети са једне на другу прилику не налазећи задовољење јер се ништа не одиграва напољу на овом сунчаном септембарском дану. Само се сунце још игра са пожутјелим биљкама, а у пространој ординацији, која се налази на заклонитој страни, је већ посталo свјежије. Сестре су се ћутке спремале за завршетак смјене и све иде рутином која многе полагано, током цијелог живота, убија, а ријетке оставља нетакнутим. Напоран радни дан се приближавао крају и сви се већ замислише код куће са породицом, уз свакодневне послове, а њих није мало у рану јесен по баштама провинцијског градића.
У том се негдје сa улаза чуше кораци и гласови младића, који очигледно немаше слуха за тишину која је владала у амбуланти. Како су врата била широм отворена, један од њих двојице уђе без куцања, сав знојав, и препознавши доктора Маришића,одмах му се муцаво обрати:
● Докторе, д..д..добар дан!
Доктор се тргну препознавши свог комшију, па му са занимањем приђе. Младић у својој збуњености и растрешености не знајући како да објасни у чему је ствар на брзину се надовеза полудрхтавим гласом:
– Ево, довео сам Зорана, да га погледате. Нешто му није добро.
● Хајде, уведи га! – рече озбиљно и смирено доктор Маришић помисливши на свакакво зло, али заправо и не слутећи шта би могло да изазове такву нескривену забринутост на лицу свога комшије.
Младић изађе из ординације и уведе пацијента. Пацијенту заправо није била потребна помоћ да хода, али се видјело да је јако узрујан и несвјестан околине, па је морао из предострожности бити праћен и вођен на сваком кораку.
Изразито мршав, плавокос младић, погурен и спуштене главе кријући свој унезвјерени поглед, уђе на врата. Доктор показа руком и очима сестрама и комшији да их оставе насамо, Зорана замоли да сједне на пацијентску столицу, а он сједе са друге стране стола.
● Нисам ја луд, докторе. Јесам се мало узнемирио, али нисам луд. – започе разговор младић дрхтавим гласом не чекајући да га доктор шта упита и даље гледајући себи у стопала.
Доктор га са изненађењем погледа, али прихвати игру желећи да сазна о чему се тачно ради, каква је болест у питању и шта се може учинити. Намјерно ступи у разговор правећи се да је са пацијентом све у реду, разговарајући са њим као са блиским пријатељем.
● Шта је то било, сине, реци ми? Зашто си се узнемирио, има ли какав разлог? – рече доктор не мијењајући тон нити висину гласа, као да шапуће.
● Они мисле да сам луд, па су ме довели овдје. Рекао сам им да хоћу опет у Конго. Мисле да ме рат докрајчио па хоћу опет на ратиште. Да сам полудио. – настави младић.
Овом изјавом се збуни и доктор, а посебно тиме што га младић уопште не препознаје, али он ипак настави са испитивањем.
● Аха. А шта би ти у Конгу, драго дијете? – упита доктор док му се дах продужавао, а узбуђење у њему расло.
● Тамо се још једино oсјећам сигурним. Тамо се једино може побјећи. Свијет је постао неиздржив. – рече младић кратко, као да је о свему већ добро размислио, као да је очекивао овакво питање.
● Сигурно? У Конгу? – зачуди се доктор.
● Јесте. Овдје више постаје неиздрживо. Не могу више никога да поднесем. Као да сам у кавезу и никако не могу да изађем. И онда се узнемирим. Зато хоћу у Конго. Тамо би ми било добро.
● Како би ти било добро у Конгу, у Африци, драго дијете? – изненади се доктор.
● Нисам ваљда луд! – скоро да се продера младић. – Која би будала опет ишла у Африку?!
● Па ти сад рече да хоћеш у Конго?- рече сада и доктор мало гласније и као благо изнервиран и нестрпљив да чује шта се то заправо крије иза ове маскиране болести.
● Ви стварно докторе немате благе везе… Конго, Конго код Вихора. – одговори младић млатећи главом у невјерици.
Доктору Маришићу као да бљесну свјетлост пред очима и сам се не може начудити шта га то погоди. Заледи се од тог бљеска прошлости.
Тачно, јесте, помисли доктор и застаде неколико тренутака са питањима, враћајући се у давна времена.
Некада је у Братунцу, у близини транспортног предузећа Вихор, била кафана Конго, које се данас ријетки Братунчани сјећају. Дрвени, у свијетло плаво префарбани столови из којих вире невјешто закуцани ексери, прљави карирани столњаци са жутим лименим пепељарама и огроман шанк насликаше се пред очима доктора Маришића. Једино што је у тој кафани подсјећало на Конго, дајући јој изговор за име, је велики црвени натпис на зеленој и жутој подлози имитирајући заставу Конга и муве које лијећу на све стране и не дају мира гостима. Али и возачи Вихора који су завраћених рукава били црни као африканци и својим огромним шакама убијали те муве и пили из својих чокања ракију. И увијек бучна и весела атмосфера као на улицама Киншасе.
Али, то је била само још једна у низу кафана које су биле и прошле. Необичног назива, али по мало чему значајна, ипак је на неки тајанствени начин остала у сјећању овог младића који је њоме вјероватно хтио заборавити онај други и суровији Конго.
Зоран је био један од младића, који је стекавши ратно искуство код нас, ишао по свијету и ратовао немајући пред очима никаквог циља или смисла. Новац који је добијао био је само изговор и пропратна појава. Ратовање је постало само себи циљ и невидљива константа без које живот не би био живот. Тек по повратку са ратишта мир је добијао своју праву вриједност, тек као контраст рату. Мир као опште и континуирано стање, са свим својим правилима које друштво и сам живот намеће, за њих је значио катастрофу и хаос у којем је сналажење постајало немогуће. Правила ратне игре, та бесомучна и сурова борба на живот и смрт, у неку руку искрена и неприкивена суровост свакодневног живота која се у таквом стању показује, та једноставност преживљавања која не захтјева ни морал ни правила, већ искључиво могућност потискивања страха и непријатности, давала је предност рату у односу на мир. Та генерација дјеце што је почетком деведесетих тек стасала за рат остала је у процјепу два времена, неспособна да се прилагоди животу у миру и захтјевима које он поставља, остављајући за собом болну прошлост и окрећући се будућности.
– А значи ти би опет мало у Конго, на пиће? – упита га доктор олакшано, али и даље не скривајући чуђење за стање пацијента.
Младићу се врати осмијех на испијено лице.
● Е, то је било срећно вријеме! Да ми је само још једном да тамо одем. И да сретнем све оне камионџије, да ме зовну да сједнем за њихов сто, па да ми наруче бозу. Да их слушам како причају и како се смију. Само кад бих се вратио тамо! Све би било добро.
Лице доктора Маришића је имало нејасан израз туге и олакшања истовремено. Он настави да прича са младићем о кафани Конго, о догађајима и друштву које се тамо окупљало.
И доктор је волио отићи тамо међу ту просту светину, дивити се хумору и лакоћи са којим се ти несретни возачи носе са тешким животом. Вика, добацивање и гласан смијех бише ту свакодневица и онај скривени кутак гдје је и доктор могао да побјегне од свакодневних стресова и оптерећења. Као да је у тој простој гомили живот био лакши, као да се у њој није размишљало о оним свакодневним животним тешкоћама које тако знају оптеретити човјека, које га заводе да лута, да се ломи, да небројене дане проводи замишљен не успијевши да се сконцентрише на људе око себе и оно што му је заиста важно.
Као да је сами живот, онај једини који се заиста живи, био међу тим људима, а оно о чему је доктор Маришић бринуо, заправо није био живот него болно порађање мисли једног интелигентног човјека који има неку своју вјеру ван стварности овога свијета. Болест је за те људе била само болест, узимана озбиљно, али са неким оптимизмом из убјеђеног незнања, тешкоћа је као свакодневна занимација, да не би дан прошао тек тако и да се има о чему причати, шта псовати и на шта се љутити, а будућност извјеснија него што јесте, па и онда када уопште није извјесна.
«Боже, шта се десило са овим дјететом?» – вратише мисли др Маришића у стварност.
Доктору би јасно да младић нема никакву слику реалности и да болује од неке психичке болести која њему самом и након овог разговора би нејасна. Чак му све изгледаше још замршеније него на почетку разговора тако да и није ни покушава више о да схвати о чему се овдје може радити. Само га пресјече бол дубоко у стомаку да на тренутак осјети мучнину.
Зовну сестру и она припреми и даде пацијенту ињекцију са лијеком за смирење, а младић након тога изађе без поздрава, без коментара, као да нису ни разговарали. Његови покрети бише и даље успорени, али лице весело, болеснички весело, а он сав био је далек и одсутан за све око себе.
Комшији који доведе Зорана доктор Маришић рече да пренесе његовој жени да ће мало закаснити с посла.
Докторово лице се, како су ова двојица изашли, опет промијенило и од тог тренутка било напрегнуто у болну гримасу. Док га је он сједећи за столом гњечио рукама, трљајући неизмјенично косу, образе и очи, сестре су ћутке наставиле да раде свој посао. Устаде, па се прошета неколико пута горе-доле по ординацији, а затим се брзо спреми и нешто прије краја радног времена изађе из амбуланте.
Својим се отежалим ногама кретао по граду пролазећи испод већ помало огољелих дрвореда док му је опало исушено лишће шуштало под ципелама. Још увијек су му мисли биле закључане, а пробудила му се и некаква дубока туга, за коју не би ријечи и мисли којом би се умањила. Сваки покрет му се чинио као да је од машине, а не од жива човјека, уста су му се сушила, усне скупљале, а зуби стезали па се кожа лица тако повлачила да му се у очима није могла сакрити узнемиреност и преплашеност.
Хиљаду пута је себи постављао питање сврхе бола и туге у свијету, тражио одговоре у романима и пјесмама, а затим и питања и одговоре брзо заборављао чим би се некако отарасио тешкоћа, тако да би ново искушење донијело опет нову патњу и нова питања. А нагледао се толико тога и прије рата и у рату и послије рата да је помислио да га ништа не би могло узнемирити. Али сваки нови сусрет са болом постави му изнова исто питање, као да темељи сигурности које је изградио на претходном случају нису довољно чврсти и сав се унутрашњи свијет поново уруши. И онда ваља опет скупљати крхотине мисли и градити темеље на којима би се живот наставио, коначно вјерујући да је једини смисао тај да га је у болу немогуће видјети.
Корачао је спуштене главе и запутио се поново ка мјесту гдје је био Конго. Улице су биле празне и само је још прашина треперила изнад осунчаног асфалта. Пређе на другу страну улице, стаде испред једне продавнице и ништа га не подсјети на стари амбијент. Стојећи тако пред некадашњим Конгом, замисли за тренутак опет све оне који се ту окупљаше и остаде тако укочен и замишљен неки минут правећи се да чека некога. Да не би неко помислио да је можда полудио, јер стоји испред продавнице, буљећи у њу, а не улазећи за каквим послом, настави даље према шеталишту. Незаинтересована омладина је сједила по кафићима, испијала кафе, а радници су се изморени враћали с посла. Изашао је лаганим ходом и погнуте главе на шеталиште, а онда, пошто су га сви почели поздрављати, а он мораше правити љубазне фаце, те му то засмета, направи само један круг и крену даље ка периферији.
Желио је само тренутак тишине, самоће, да се сабере, да се савлада. Као да би га тишина спасила од овог бездана над којим се надвио. Кад би само могао да сједне и размисли, кад би само могао да сабере мисли, па да их разлучи, извага, одложи, изведе закључке. Умјесто тога само гомила нејасноћа, пуна глава некакве безличне масе мисли која ствара осјећај безнађа, страха пред свијетом и животом и неизвјесности која изједа сваки дамар.
Спусти се вукући ногу за ногом до градске цркве, која је смјело доминирала долином према Дрини у насељу званом Попове Баре. Уђе опрезно у црквено двориште, надајући се да ће под огромним дрвећем и у зеленилу травњака моћи да се пресабере. Оно што тамо није очекивао је неколико жена како сједе на клупама и причају, а око њих се играју дјеца и праве галаму. Правећи се да му је црквено двориште само успутна станица, прође кроз њега и настави према гробљу, онако спонтано, без претходне намјере, али када је већ кренуо, учини му се да то и није лоша идеја и понада се да ће барем у миру гробља моћи да пронађе и мало мира у себи.
Пењао се уз асфалтирану улицу глумећи незаинтересованост и опуштеност и убрзо се нађе на узвишењу на коме је градско гробље.
Код првих степеника се попе међу гробове и крену спорим ходом од једног до другог застајкући да прочита натписе на надгробним споменицима. Неки од њих уредни, а неки напуштени и зарасли. Неки стари да се једва види шта је на њима написано, а други тек постављени, а сви говоре своје судбине.
Њихов углачани камен се пресијавао на обореном сунцу, а на празнинама, негдје између слика и натписа је могао у одсјају видјети контуре сопственог лица и крутог тијела како се надвило изнад гроба. Многе покојнике је знао, лијечио их, живио са њима и ето, сада леже ту као што је и он могао лежати да је судбина хтјела другачије.
Примјети да нема ни свијећу да запали. Некима приђе, пољуби врели камен и опет се дуго загледа. Застаде поред изгинулих пријатеља свога сина, прочита натписе и стихове унесрећених родитеља и осјети згодним што му се зној слива низ лице јер се не виде сузе које кренуше иако се суздржаваше да не заплаче. Дјеца, све сама дјеца. Многе је од њих мртве преко руку пребацио и то је тада некако изгледало сасвим природно. Данас то можда чудно звучи, али је хладан, беживотан леш у оном ратном грчу био сасвим нормална ствар.
Али, све трауме стижу са продуженим дјеловањем. Данас је све тако болно. Као да вријеме не лијечи. Оно чини да се заборавља, па се стиче утисак да лијечи, али те ране не зацјељују временом, него постају другачије, дубље, болније, урезују се дубоко у живот. Таман помислиш да је коначно све прошло, а нека траума временом исплива као заостали гелер из дубине тијела, заболи као што кости заболе пред кишу.
Након што је више од сата ходао по гробљу сједе у хладу капеле, па удахну неколико пута дубоко и као да сузе и уздаси мало скинуше терета са душе.
Кога кривити за ову дјецу под земљом? Кога кривити за ову бол нас што смо остали да ходамо по овој спеклој глини? Можемо ли уперити прстом у некога или смо заиста сви криви за све? Ех, оте му се глас и опет уздахну дубоко.
Осјети да је пренапрегнут мислима. У глави му је зујало од притиска. Безнађе је обузимало сваки дио тијела и не хтједе да се више заокупља мислима којима нема ни краја ни рјешења, барем док је човјек под овим страшним утиском.
Прошапута Оче наш, а затим невољно устаде и освјежи се мало водом са чесме и сав скрхан настави даље.
Немир га је и даље немилосрдно тјерао на лутање, на незаустављиво, безнадежно, ужурбано лутање у којем је тражио мир и није га налазио.
Спусти се опет истим путем до цркве, па скрену споредним путевима ка градском стадиону.
Свијет се затворио у тешком сну.
Ишао је приградским улицама, поздрављао народ колико је учтиво могао, трудећи се да никоме не да повода да га заустави у каквом разговору. Ишао је поред високог бетонског зида којим је стадион био ограђен, а гргољење Глоговачке ријеке, све зарасле у жбуње, једва се чуло у позадини.
Ваздух се лагано хладио и бивао пријатнији, а он је тромо корачао прашњавим зараслим путем. Негдје на средини стадиона, зид је био проваљен и кроз рупу се могао видјети стадион у цјелини.
Доктор Маришић провуче туда главу и видје дјецу како на игралишту играју фудбал и вриште, парове како размјењују њежности на клупама, пензионере како шетају и разговарају. Пуштени пси су се играли на ливади, а њихови власници су чаврљали међу собом, дозивајући их понекад, када се заиграју и оду даље од њих.
Та га слика донекле пробуди из дубоке туге.
Подиже главу и окрену се око себе, видје у бјеличастој измаглици на хоризонту пожутјела шумовита брда, како се превијају једно преко другог и дјелују због својих јарких боја као да су много, много ближа него што заправо јесу, видје црвене кровове кућа, електричне стубове и вијугаве путеве, од патинираног бакра позелењеле торњеве богомоља и по падинама разастрте гробове како осматрају град у долини.
Свијет је стајао као жив споменик и наших радости и наших патњи, сав логичан и противурјечан, лијеп и ружан, са својим живима и мртвима, промјенљив и сталан, онакав какав јесте, какав год да је.
Докторов немир је полако налазио луку, мислили су се сливале ка нечему што има смисла и у глави му се коначно почело бистрити. Свијет је постајао прегледнији и јаснији, а доктору се учини као да је претходних неколико сати сањао страшан сан из кога се управо пробудио.
Свијет је стајао пред његовим очима тако стамен, тако сигуран, тако чврст, као да је огромна гранитна стијена, која живи свој властити живот, док га ми посматрамо својим зачуђеним очима.
А негдје дубоко у том свијету је био Конго. Конго – тај свијет у сваком од нас.
Земља спаса, мајчиног топлог крила, безбрижна мирисна долина испуњена њежностима и топлом људском душом, онај чијој се љепоти дивимо и за којом уздишемо и онај други Конго – Конго злочина и страсти, бола и кривице, хаоса и несигурности, онај чије се провалије плашимо и замислити.
Онај први, предмет вјечне чежње, а други, вјечног презира, оба живе у нама чекајући да их оба признамо и прихватимо како би могли мирно преспавати прохладну ноћ која се неумољиво спушта над нашим главама.
Све, све је у нама – проструја мисао изненада кроз њега.
Доктору се од тих мисли поврати снага, погледа ка своме насељу обраслом високим тополама и погледом пронађе кров своје куће.
И све, све је до нас – поновљаше у себи док се хитрим кораком запути кући.
Ваљало му је спасавати рођено дијете, које га данас у својој психичкој растројености није ни препознало.