Ауторски текстови Друштво Лесендић пише

КОМАРЦИ

пише: Александар Лесендић Петровић

Не знам кад су ме задњи пут овако изуједали комарци као синоћ! Није то само уједање, то је читав пакет инсомнијачких активности, који прозводе ова мала створења: зујање око ушију, чешање, нервирање, ударање, окретање… Све, само не спавање.
Не бих ја на то толико ни обраћао пажњу, да неко јутро нисам констатовао како ових задњих година комараца код нас уопште нема. Као да су нестали. Не сјећам се када је прије било љето, а да се свако вече не бориш са комарцима. Али задњих година их нема. Не вјерујем да код нас у Братунцу запрашују, јер не раде ни корисније ствари, а камоли запрашивање комараца.
Има тако живуљки на овом свијету за које човјек не зна чему служе, зашто постоје. Да ли је то нека равнотежа екосистема, космичка правда, па морају да ту да буду, не знам. Знам само да је те живуљке најбоље не сретати, а кад их сретнеш најбоље их је лупити шаком и то што јаче, да крв потече. Али опет ко ће поганити руке на тако малим створењима?
Како год, да сумирам: не знам шта их држи на свијету, али то што их држи, нека их и даље држи у три пизде материне даље од мене!