Друштво Култура и умјетност

КАРАВАНИ ПРОЛАЗЕ

Од како је још 1961. у Штокхолму награђен Иво Андрић, мислим да тема Нобелове награде није актуелизована у српском јавном простору као што је то случај данас. У току ових скоро шездесет година, а нарочито у посљедње вријеме, било је ту много србофоба и разних глобалистичких перјаница, али ми смо поред њих пролазили, што би народ рекао к’о поред турског гробља. То је једна од сјајних рефлексија српског идентитета: нашу пажњу заокупља само када неко или нешто упркос свим законима овога свијета засија сунцем Истине, Слободе и Правде која обасја и зле и добре. На том сунцу се добри огрију, а зли почну да се камењем бацају на њега. То сунце вриједније од свих мјеривих вриједности (Мт.13,44) потврди наш јеванђелски етос, па његошевским ријечима презирући људско ништавило и плетење безумне скупштине, смјело гледамо у њега очима жељним његове свјетлости и топлоте. Кад оно зађе, ми дуго памтимо његову топлоту и кроз бескрајну ноћ опет жељно чекамо његову нову зору.

Прије четири-пет година разговарао сам са мојим најбољим другом Ацом Петровићем о нашој заједничкој идеји да би било добро да Хандкеа позовемо и доведемо у Сребреницу. Да поново прошета старим стазама, да види да овдје има много људи који га воле и цијене његову храброст и љубав према једном од најомраженијих народа на свијету и да шта паметно научимо од њега. Међутим, знајући да ће нам требати велика подршка институција, коју је у то доба било скоро немогуће добити, и у хроничном недостатку времена да поред својих сто послова хајдучки (термин „хајдучки“ иште објашњење: најчешћи и најуспјешнији облик рада у Срба. Самопрегорна жртва појединаца у дјеловању за опште добро у одсуству подршке тромих, на крви свога народа утемељених институција, рад у немогућим условима, без игдје икога, уз поштовање свих моралних начела, уз опструкције од естаблишмента, само уз Божију и добрих људи помоћ.) спроведемо и ову замисао у дјело, није дошло до реализације. Није нам се дало, што би рекао један мој друг Далматинац, који са тих неколико ријечи крпи све недостатке, уносећи заборав за све оно што није било и није ваљало, а наду да оно што ће доћи свакако бити боље. Наравно, то не значи да неће, само да Бог да здравља Хандкеу, а нама среће јуначке.
Кроз јучерашњу емисију на Н1, Хандке се на неки начин вратио у наш крај. Својим маестралним наступом, професор Петровић је у сред чаршијско-шибицарске жабокречине, бранећи опште цивилизацијске вриједности успио да одбрани Хандкеа, Истину, српски народ…и све остало што јесмо и што волимо, а што је било предмет напада. Додуше, сва срећа па га нападоше, и од планираног стручно-научног коментара на добитника Нобелове награде испаде једна добра морално-поучна лекција.

Поред свечаности у Штокхолму, и бојкота неколицине великих народа из нашег окружења, који су осим својих оригиналних патената попут србосијека, јама безданица, данка у крви, силовања флашом и поплочавања макадамских путева надгробним споменицима, слабо шта ново пружили човјечанству, и ова емисија ће свакако оставити утисак на овогодишњу Нобелову награду. Потребно је избјећи опасност да овај утисак остане јалов, односно да не би остао као већина добрих ствари на медијском и вербалном нивоу, гдје је неко нешто добро рекао, или урадио, око тога се створила расправа, свако свакоме рекао шта мисли и готово, ‘ајмо даље сутра је нови дан, нова нафака. Дакле, шта нам је чинити? Прво, учинити све да Хандкеова дјела постану доступна и читана, да нашег пријатеља упознамо кроз његово богато стваралаштво. Јер писац је писао да би га кроз његова дјела и упознали. Друго, поменут је и споменик Петеру Хандкеу у Сребреници, чију иницијативу треба подржати, уз један додатак. Поред споменика Хандкеу да буде и споменик Иви Андрићу, или да то буде један заједнички споменик. Осим Нобелове награде, за коју сви знамо и највиших умјетничких и моралних вриједности у њиховим дјелима, има још чињеница која вежу ова два великана. Најприје, обојица су боравили у Сребреници, Хандке послије рата, а Андрић је као ученик читав један распуст провео код своје тетке у Сребреници. Даље, обојица у потпуности као мало ко и раније и данас, разумију трагику судбине српског народа, и у свему томе показују огромну љубав према истом. Иако није оригинално, али би било корисно да се примијени: уз Хендкеов споменик написати ријечи које су стајале на од Бугара разореној урни у којој је сахрањено срце Арчибалда Рајса на Кајмакчалану „Пријатељ Срба из најтежих дана“. Андрићева дефиниција Његоша као „Трагичног јунака косовске мисли“, би заиста могла да се примијени на њеног творца, само уз замјену косовски са босански, тако да би његов споменик красиле ријечи „Трагични јунак босанске мисли“. Много је разлога за то, а довољан нам је један који је врло актуелан. Иво Андрић је цјелокупан новчани дио своје награде у износу од 250.252,88 шведских круна ондносно данашњих око милион евра поклонио Републичком фонду за развој бибилиотекарства у Босни и Херцеговини. Дакле, овај новац је потрошен за набавку књига, за које је дародавац вјеровао да ће утицати на просветно, научно, морално, духовно уздизање народа у његовом завичају. Мјера у којој је успио, мјера је његове трагедије. Да је знао да ће за пола вијека, пола Босне и Херцеговине да вилени због награде Хандкеу, можда би се замислио и другачије поступио. Али хвала Богу, није све тако црно, ту је и она друга половина, или што каже народна пјесма: „Радоване шта би хтио више, пола Босне ћирилицом пише.“

протојереј Александар Млађеновић