Братунац и Сребреница Друштво Друштво

КАД ЖИВОТ ПОСТАНЕ МУКА

Нова година, Божић, Дан Републике, Православна Нова година… празнична еуфорија осјећала се на сваком кораку. Улице окићене украсним свјетиљкама и заставама, трговине пуне људи, ресторани и кафићи спремни за журке… градић Братунац се спремао за предстојеће празнике.
Гужва је куда год да кренете. Сви нешто купују, сви се припремају, дјеца носе пакетиће, одрасли носе пуне торбе намирница…

Сједио сам на послу са колегом када ми је зазвонио телефон.
– Ацо – рече ми познати глас – јеси ли видио са поштарима оно што сам те замолио?
– Да, јесам. Ту је списак. Шаљем ти одмах.

Замолио сам колеге поштаре који су свакодневно на терену да ми направе списак људи који су у тешкој материјалној ситуацији и којима је свака врста помоћи добродошла. Они су сваки дан међу људима и знају коме је та помоћ најпотребнија. Пријатељ, који је желио остати анониман, замолио ме да му доставим списак 20 породица којима би он поклонио Божићне печенице.
На списку смо имали 18 породица и требао сам отићи са колегом до Брезака да тамо разговарамо са још двије породице. Када смо стигли код њих, имали смо шта и видјети…
Живот ових људи је страшна мука и патња. Сиромаштво и болест тешко су бреме али је заборав изгледа најтеже које се свалило на плећа ових људи. Недалеко од бивше базе СФОР-а у Глоговој, тачније мјесту Брезак, живи 4-5 породица у најгорим условима које можемо замислити. Дрвене и оронуле камп кућице биле су једина заштита овим људима од хладноће. Тек пред неким од ових кампова видио сам мало исјечених дрва за огрев и из њихових оџака се дизао риједак дим. Ватра је горила таман толико да се станари ових дрвених кућица не заледе унутра. Испред два кампа није било ни дрвета, а полусмрзли људи посматрали су нас кроз залеђена окна замагљених прозора.

– Добар дан, чича.
– Добар дан, дјецо. Којим добром?
Недељко Матић, тако се зове овај доброћудни старац. Избјеглица из Доњег Вакуфа, већ годинама живи сам са сином у овом оронулом кампу. Супруга је умрла. Син, предратни столар у једном доњовакуфском предузећу данас ради за надницу. Учесник је рата од првог до последњег дана. Њих двојица живе од 270 КМ Недељкове инвалидске пензије и 80 КМ туђе његе.
– Сине, није нама мало 80 КМ, али нам је тешко што и то касни по 5-6 мјесеци. Често немамо ни за хљеб. Ријетко ко нам долази овдје. Као да нас је и Бог заборавио.

Недалеко од Недељка у још једном оронулом кампу живи Милица Перуновић са своја два болесна сина. Трећи је у болници. Ова храбра и стара мајка не прима за себе никакву помоћ. Издржавају се од 270 КМ синове борачке пензије и 80 КМ туђе његе коју примају за једног болесног сина. То је све што имају.

Камп поред њиховог је изгорио. Ту је живјела Стана Станковић али се након пожара који је захватио камп кућицу немоћна старица разбољела и убрзо је умрла. Док је била жива, живјела је без струје и воде.

У кампу поред Станиног живи Полић Миле, самац, избјеглица из Доњег Вакуфа.

Ови људи, недалеко од нас и наше удобне свакодневице, живе скрајнути и заборављени од заједнице, од општине, од државе. Заборављени и препуштени сами себи, у болести и сиромаштву, очекују да би им можда неко од нас могао помоћи, покуцати на врата…

Кога бисмо могли критиковати за ситуацију у којој су се нашли ови људи? Њих? Нас? Општину? Центар за социјални рад? Државу?
Кога год да окривимо, њима тако нећемо помоћи. Али можда, сада када знамо да ту поред нас, скрајнути у буџаке живе и овакви наши земљаци можда можемо сви помало учинити да им помогнемо да преживе ову зиму… А за даље ћемо видјети шта и како.
Ваљда нисмо до те мјере постали бездушни?! Ваљда нас саможивост и безосјећајност нису до те мјере оковали и заслијепили да смо спремни окренути главу на другу страну.

Док вечерас будемо честитали једни другима Нову годину, док се за пуним трпезама будемо нећкали шта нам се једе, а шта не, док нам ватромети буду обасјавали радосна лица, сјетимо се барем на трен ових људи и помолимо се за њих. И њима вечерас почиње Нова година…
Календарски Нова, а по свему осталом налик на стару.