Ауторски текстови Друштво Саша Марковић

К Р У Г

пише: Саша Марковић

Увек се изнова љутим, када скрене свој поглед са мог погледа. А желим да јој кажем две лепе речи. Можда и неку реч више.
Све теже се борим са тим демоном. Сујета?! Глупавост?! Страх од, ко зна каквог, и ко зна ког по реду, пораза?! Не знам. Углавном, гледам је док скида јакну, одлази на терасу..погледом као да тражи некога по улици..гледа у небо..јесење боје јој се играју у коси…онда се нагло окрене и улази у стан. Јакна јој је уредно спакована у гардеробер, а две путне торбе стоје у предсобљу. Ципеле су јој уредне. И чекају њена стопала, као војници заповест. Пратим је погледом. Чула су ми напета.
– Сутра ће поново киша – изговара, више за себе. Ћутим. Не знам шта бих јој одговорио, а да не буде грубо. Узима да пере судове. Ко зна о чему размишља у овом тренутку. Сигурно и она мисли тако за мене. Тешим се. Слаб сам на њу. Толико, да понекад изгубим самопоштовање, али и толико охол, да не могу тек тако да је оставим на миру. Желим и да је повредим. Речју. Она зна да моја реч уме бити оштрија од мача. Ћути.
– Нека пада..какве има везе..- процедих. Чинија на кухињском столу је пуна јабука. Оних што су претекле од летос. Узимам једну у руку.
– Лепе су јабуке ове године – кажем преврћући је у руци.
-Лепе, скоро као ти..- говорим јој, желећи да јој се допадне, а истовремено осећајући празнину , јер сувишне су ово речи између нас двоје. Не гледам је у очи. Не овога пута. Одлази у купатило. Просипа воду од прања судова.
– Не знам шта бих ти рекла на то –
– Како? –
– Тако. Лепо. –
– Кажи, па шта год..
– Јефтин трик завођења..- рече склањајући пепељару испред мене и као да се насмеја. Остадох без речи. Јесен и даље плеше напољу. Она изађе на терасу и помери саксије са цвећем од ограде. Приђох да јој помогнем.
-..Нека.. – рече, – Помери се, не треба ми помоћ..ради нешто друго –
Остадох сам са својим тешким мислима. Пратим је погледом, а као, гледам према Дрини и брдима Азбуковице. Уопште се не обазире на мене и ради то равнодушно. Одавно је јасно обома, да нас мало шта још веже. Највише лењост, да одласком једно од другог променимо ствари. Хтео сам ја да будем тај који би раскинуо те нити, али, помисао да је, можда, више нећу видети, стварала ми је одмах болан осећај недостајања ње. А сит сам болова и неспоразума!
– Кафа ти је на столу, – рече и продужи у собу. Нисам ни приметио када ју је скувала, а седим до шпорета. Само сам осетио необично пријатан мирис црне кафе, као некада, када бих после дуго времена, долазио из Београда…мирис јутарњег сунца…фотографије и јаки откуцаји у грудима.
– Опет си ме купила..- хоћу да јој кажем да сам, упркос свему, срећан што је имам поред себе. Не одговори ништа већ настави да гледа ТВ.
Хтедох изаћи напоље, али ме у томе спута погребна поворка. Умро је један стари господин, омиљен у вароши и много народа је изашло да му ода последњу почаст. Звона су звонила у рано јесење поподне и као да сам чуо шуштање ветра… као неку космичку музику. Престало је када сам поворку изгубио из вида.
Окренуо сам се назад да се вратим у стан. Већ је била са једном путном торбом у руци испред излазних врата,
– Лењост мора бити побеђена, – рече излазећи,
– Касније ћу доћи по остало..-
Изненадила ме. Тешко узбуђење ме прекривало, као лавина, док је одлазила. Пратио сам је погледом. Она се није ни окренула. Раздрагана деца прођоше испред зграде… свештеник је прао руке на чесми ..народ се враћао са сахране…јесен је златила Азбуковицу. Остао сам.. сам.