Друштво Остало

ЈАДНИ МОЈ MАРКО

Знала сам, вјере ми, још синоћ кад је нестало мреже на мобилном да нешта ту неће ваљати. Јутро бистро, чисто, ни
магле прољетне у зраку не би. Небо к’о да се отворило пред злотворима. Јованка Лазина је вазда говорила да они имају ту хемију да облаке разгрћу и нагрћу ђе им требају, јаду им требали. Ал није џаба Јованка Лазина Јованка Лазина.
И онда, ја таман ћукала кокоши, загрми, поломи се јутро априлско над шумом. Ни главе нисам дигла, а они хеликоптери и авиони послијетали по авлији, по њиви, ни ђубре нисмо стигли разгрнути, ал’ то сила не пита само халт вичу и хапсе. Све хапсе,
мушко и женско, и бабу и праунуче у колијевци изнијело пред кућу и хапси. Мене ухапсило и ја легла у онај кукурјек, куку
ли нам је свима. И онда запуцаше. Ко да зна је ли преживио, је ли ико у селу преживио. Рафали престаше, ал’ видим све је живо, нико не кука. Ил’ је све мртво па злотвори чекају да ја почнем. Е нећете то дочекати. Таман ја заустила кад чујем нешто изнад мене мрмљају.
– Jерисима, Јерисима!
Осјетим ђе ме ћушка бајонетом у леђа.
– Jерисима!
Е ни имена ми не знате. Осјетим један ми дува, погледнем официр.
– Jерисима!
Ај’, кажем, да му се одазовем. Он ми фино даде руку да се придигнем. Погледам по селу. Све стоји, подигло руке. Сто очију у мене гледа.
– Ја се зовем Јевросима. Ал’ нема везе ја сам она коју тражите.
Како ме само ‘нако фино разумјеше харамије. И онда иза њих прилази један жути, познах га намах. Није да га знам, мислим њега баш, ал’ сам познала од којих је.
– Бако немојте се плашити. Ми само желимо да нам покажете гдје кријете Вашег сина.
Е памети. А ја мислила ви дошли да нам помогнете њиве средити.
А онда прича онај официр, а жути преводи. Фино преводи ал’ мене превести неће. Слушам их ја, погледам онај народ и видим сад ме само једно око гледа. Скупи се
у мени нека, она наша безобразна храброст па се добро загледам оном официру у очи, а он брате не врда, него само зашкиљио, ал’ не трепће. Добро су га обучили специјалном рату.
– Видиш онде иза оних бреза, па тамо још ниже, тамо се Марко сакрио кад ми је просуo jомужу у колиби. Очи моје, нема га волишни да је био. А био жив над сву дјецу. А доле, кад се добро погледа у дну њиве, био се сакрио у кукуруз кад смо га хтјели у школе послати. А знао враг и читати и писати, ал’ нешто му школа кроз причу омрзла. А ако добро погледаш, видићеш горе повише један големи храст, ту се сакрио кад је хајдук шарави око прутом просуо. А тамо…
Е ту ме прекинуше. Онај све до тада фино преводио, ал’ видим ја официр ко нешто није баш задовољан мојим разговором. Он сад нешто ономе мрмољи. Он то прво у глави преведе, па се спреми да мени проповједи. Траје то. Процедура читава.
– Бако..
– Слушај ‘вако. Ја нисам твоја бака…
– Госпођо…
-А нисам ни нека…
– Ма знате шта, ми смо војска, ми имамо мандат Генералног секретара.
Све сам им могла некако истрпити док није споменуо секретара. Ко да је њега слину, једног секретара, у село наше из неба спустио. Заустим ја да му ланем и секретара и …
– Сходно нашем мандату ми ћемо Вас сада ухапсити. Ја Вас савјетујем да се не опирете хапшењу.
Све сам луда да ти се опирем. Сто пушки на готовс. Пола у мене, пола у село. Утрпаше ме у један авион, свезаше ми
очи да не познам из облака куд ме гоне и правац у непознатом правцу.
Црна Јевросима. Кад сам била млада сто пута сам оплакала због свог имена. Све су цуре имале лијепа имена, а моје, да је бар неко турско, него Jевросима. Сви ми га на
спрдњу обртали. Тек сам у овом јаду схватила за шта је добро, за шта бољег од мог имена нема. Нема ти бољег ни љепшег имена за кукњаву. Куку мени Јевросима, црна била Јевросима, тужна мајко Јевросима.

Одломак из романа „Јадни мој Марко“, ЗУНС, Српско Сарајево, 2004.

Аутор, Саша Кнежевић (1971.) је редовни професор српске књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.