Саша Марковић

Ивањдански вашар

Живео је у свом стану, готово не излазећи из њега…данима…недељама…месецима..

Био је у пензији. Био је доброг здравственог и пристојног материјалног стања. Живео је сам у повеликом стану, којим су га наградили држава и друштво за заслуге. Радио је у некадашњем комитету, као члан некакве комисије за кадрове. Када је неког руководиоца требало сменити, Радован би се, по налогу власти, први појављивао у канцеларијама тих људи тобоже на кафи, као некаква претходница егзекуције, па би сваки од тих “одметнутих” руководилаца, гледајући Радована како после срдачног руковања са њим, одлази, преживљавао тешке тренутке очекујући неминовно. Радован је то знао и уживао је у томе.

Његово двоје деце, син и кћерка, су као и хиљаде других отишли из малих средина у велике градове на школовање и никада се нису вратили назад. Радован је говорио: “Ко једном проба савску воду, тај се више овамо не враћа”. А када би ретки пожелели да дођу да живе у свом родном граду и завичају, па када би кренули у потрагу за послом, многи на положајима би говорили, а међу њима и Радован: “Децо, пустите ви ваше дипломе и школе и без вас ће се то овде урадити…него…гледајте ви себе и идите даље”. Па су тако, у великој мери свесно, направили праве егзодусе младих образованих људи које су гледали као конкуренцију њима самима плашећи се за своје позиције. Данас, све те људе одучене од завичаја, за родни крај вежу само стари родитељи, крсна слава и задушнице, а многе од њих чак ни то, већ само успомене које све више бледе.

Тумарајући по кухињи, Радованов поглед се зауставио на слици његове покојне супруге Даре. Умрла је пре неколико година. Иако је био свестан да јој помоћи нема, Радован је њену смрт тешко поднео. Волео ју је, иако му није била верна. Знао је да је била у љубавној вези са директором предузећа у коме је радила… Знао је да прећути њено невешто лагање о честим и дугим одсуствима из куће…Знао је да јој љубавника шаље у смрт, када је преко својих веза ургирао да међу првима буде мобилисан и послат на ратиште у Хрватску…Знао је да ће Дара због тога много патити…и у дубини душе био је задовољан и намирен због тога. Зауставивши свој поглед на њеном лицу, направио је покрет устима као да жели да јој све сада, покојној, каже оно што јој није рекао за живота…или да јој опрости…или да се исплаче. Али ништа од тога. Брзо је оборио главу, угасио светло и отишао назад у собу.

Било је око осам сати изјутра када је отишао у пекару преко пута своје зграде

Док је радница у пекари паковала хлеб и кифле и спремала се да наплати рачун, иза његових леђа се зачуо нежан женски глас, – И мени дајте неколико слатких кифли…да и мени живот буде мало сладак, зар не комшија?-

Радован се изненађено окрете и иза својих леђа угледа непознату млађу жену, која га је гледала право у очи и заносно се осмехивала са задовољством показујући своје, као снег беле зубе.

Остао је на тренутак затечен, али се брзо прибрао и одговорио: – Наравно комшинице, наравно…-

“Сладак живот…баш лепо звучи”, помислио је у себи излазећи из пекаре.

Пошто се вратио назад у свој стан, био је потпуно под утиском сусрета у пекари са лепом непознатом женом. Био је од оних људи који не верују у случајности ма шта год и о чему се радило. Са друге стране, годинама већ нико, а посебно не нека лепа жена му није пружио такав осмех, а камоли нешто више од тога.У глави и у телу су му се почели јављати трептаји и немири, о којима је одавно престао да размишља. Он, како је сам за себе говорио, “стари олињали вук…па зар мени неко може да пружи искрен и топао осмех?!”…размишљао је са осећањем милине и погледом упереним према свом цвећу на тераси.

Неколико дана од сусрета са фамозном младом дамом, Радовану је зазвонио мобилни телефон.

          Здраво Радоване, шта радиш? -био је то Дуле, Радованов колега из удружења пензионера “Златно доба”. Дуле је био председник, а Радован на његову молбу потпредседник удружења пензионера. Дуле је, као и Радован, живео сам.

          Дођи вечерас у клуб пензионера да се мало видимо…дуго те нема.- настави Дуле

          Не знам, вечерас сам нешто планирао…- одговори Радован, иако одавно нема нити обавезе нити планове.

          Нађи времена, извуци се из тог стана међу људе, да попијемо нешто… – каза Дуле са осмехом

          Ма видећу Дуле, нисам сигуран…можда…- отпоздрави Радован и прекиде везу.

Међутим, Радован у неком тренутку ипак одлучи да прошета до клуба пензионера. Само што је ушао у клуб пензионера, запахнуо га је већ са врата мирис устајалог, јефтиног алкохола и дим од цигарета, тако густ, да му се чинило да га је могао сећи ножем. Поред пензионера, ту су се окупљали коцкари свих боја и фела, алкохоличари који су дотакли дно живота, лечени алкохоличари који су са поносом пролазили трезни поред дојучерашњих “сабораца” и са нескривеним задовољством причали о “новом животу откад више не пију”, а видело им се по очима да се једва суздржавају да не наруче неко алкохолно пиће и само је питање тренутка када ће то учинити. У таквом амбијенту, Радован је чуо глас из угла сале,

          Радоване, ‘ајде овамо! –

За столом су седели Дуле и управник клуба пензионера Тома.

Управник Тома је често организовао дружења пензионера, верске екскурзије и сличне ствари. Пензионери су се стално жалили да их поткрада што преко разне робе која се набавља и дели пензионерима, што преко разних других ствари, које би требало да буду јефтиније, а уствари испадну скупље него у класичним трговинама. Али је он на месту управника опстајао на чудесне начине, захваљујући највише Дулету. Радован је знао да ту нису чиста посла, али се није мешао, свих тих ствари било му је преко главе, јер, ”нико се са битангама изборио није”, размишљао је он.

          Мала, дођи овамо! – повика Дуле окренут према шанку

Провлачећи се између испомераних столова и са послужавником пуним опушака у лименим пепељарама, конобарица је за тили час била поред њиховог стола.

          За нас двојицу исто, – Дуле показа руком на Тому и њега, – а за нашег друга..- Знам… господину би пријало хладно пиво- рече конобарица, не дозволивши Дулету да заврши мисао.

          ..Ваљевско пиво…- допуни је Радован, док му благи адреналин проструја кроз тело.

          Стиже одмах! –узвикну конобарица и изгуби се између столова.

Док је служила пиће, сва тројица су немо заћутали, а када се осмехнула и отишла, заподенули су разговор.

          Ово нам је Радоване, нова конобарица, Дуле је препоручио- наслоњен рукама на сто прекиде тишину Тома, – лепа је…вредна и откад ради, промет се нагло повећао- рече задовољно вртећи главом.

          Живи у твојој згради, на последњем спрату- додаде Дуле.

Радован је слушао не коментаришући. Размишљао је о тој младој, лепој жени…сусрету у пекари и муци која ју је натерала да ради на једном оваквом месту и са оваквим људима. Попили су по још неколико пића па је дошло време разлазу.

Радован се поздравио са друштвом и кренуо кући

-Комшија, можемо ли заједно? Ја станујем у вашој згради.-

Била је то она. Као да је нека друга особа у питању, а не конобарица из задимљене кафане.

         Када су стигли испред улаза у зграду, Ранка је стала испред Радована, а он се приметно изненадио.

          .. Не брините, нећу вам ништа…- казала је кроз осмех оборивши главу и док је руку провачила кроз косу, гледајући га у очи, наставила

          Желим само да вам кажем…да бих волела да понекад навратите на кафу…-

Радован је био изненађен, подигао је главу према прозорима и балконима на нижим спратовима мислећи да их неко од комшија прислушкује и посматра. Погледао је Ранку умилно и захвалио се на позиву. Следећих дана Радован и Ранка су почели често, скоро стално да проводе време заједно. Монотонију Радовановог живота почела су да замењују давно изгубљена осећања, пријатна као најнежније речи и ванвременска музика. Цвеће на тераси било му је лепше него икада до тада, све црно-беле слике повратиле су обрисе давно изгубљених боја…а он…осетио је да поново некога воли, да му поново неко недостаје када није ту, да опет постаје човек…и да живот опет добија смисао.

“Зар је цео живот требало да прође, да бих схватио његову лепоту” – питао је сам себе наслоњен на ограду терасе.

Свануло је јутро. Недеља. Ивањдан. Вашар. Погледао је кроз прозор и видео је комешање облака, који су се коначно повукли пред сунчевим зрацима, остављајући на хоризонту младо јутарње сунце, које, као да је играло на небу.

По целој главној улици вашарски продавци су поставили своје тезге и изнели робу на продају успут добацујући пролазницима да баш код њих има оно што траже. Деца су се јурила између тезги, па су њихови несташлуци праћени псовкама дебелог циганина – котлара. Радовану је цео тај призор изгледао нестварно. Све је имало своју драж. После толико година и себи и свима је, на Ивањдан, опростио све и желео је само да ужива у остатку свог живота.

..Опростио је Дулету и то што је, до пре неку годину, пријављивао властима ко све од “виђенијих” припадника власти слави крсну славу и иде у цркву….Опростио је Томи управнику грамзивост и похлепу…а ено их…обојица у црквеном дворишту, крсте се и сагињу до земље, а вероватно и у таквим тренуцима смишљају разне преваре..

..Опростио је Дари све што му је приредила у животу, чак је на њену слику поставио најлепшу од свих ружа које је неговао на својој тераси, при томе јој шапнувши у слику: “најлепши овоземаљски цвет… за најлепшег анђела на небу…”.

     Пролазећи поред цркве, видео је да је двориште пуно народа који иде на службу.Отишао је у клуб пензионера, где је Ранка радила.Одмах му је пришла, насмејана као и увек, носећи хладно пиво. Та пажња је разгалила срце Радовану, као и поглед на њену раздраганост и лепоту. Ранка му је дошла као мелем на рану.

          Изволите Радоване – пружила му је пенушаво пиће са усхићењем

          Хвала Ранка…- одговорио јој је са нескривеним задовољством и топлином у очима.

“Одлучио сам, данас на Ивањдан, да јој кажем шта осећам…па куд пукло…нема ту више шта да се чека…” – мислио је Радован, док је брисао пену од пива са усана.

          Ранка…-обратио јој се, – шта мислиш да вечерас када се све ово заврши, заједно прошетамо…имам нешто да ти кажем- решено јој предложи.

          Можда сутра, вечерас не могу дошао ми је момак – рече она са смешком не гледајући га у лице.

Радована као да је у том тренутку нешто пробило кроз груди. Остао је без даха. Пред очима су почеле звездице да му светлуцају и имао је осећај као да му се свет руши пред очима.

          Упознали смо се пре три дана и баш сам срећна- настави Ранка док је крпом брисала сто, – сваки час треба да стигне, малопре ми је послао поруку.-

          Кажеш… пре три дана?..- не гледајући је упита Радован и помисли:

“..Ништа ми није рекла, а били смо сво време заједно…”, помисли Радован, отпијајући већ трећу криглу са пивом.

Полако је пролазио дан, вашар, Ивањдан… У једном тренутку, Радован је подигао главу и угледао Ранку и њеног младића како иду према њему.

“Ево их…Шта ли то желе да ми кажу..?” – размишљао је као у трансу.

Тих петнаестак метара док су му прилазили, деловало му је као хиљаду километара.

          Радоване, да вас упознам, ово је Александар – са поносом у гласу рече Ранка,

“И шта сад…ја то треба да прихватим!?” – као муња кроз главу му је прошла мисао док је пружао руку младићу и изговарао своје име очекујући неминовност и схватајући да Ранка неће бити његова. Већ то није.

Да ли сте за још једно пиће? – љубазно га је упитао Александар.

   Радован је само подигао главу и погледао га. Исто онако као што су њега некад гледали. Емоције му је кидала бол као звери немоћну дивљач. Осетио је празнину као предсмртни очај, немоћ и бол…Осетио је пораз…

Ништа му није било јасно, а пре само неколико сати живот му је изгледао тако леп.

“Зашто ме гледају сви ови људи?…зашто се Дуле и Тома гуркају показујући према мени?…зашто овај младић са мном пије пиће? …” – размишљао је Радован у магновењу.

Некако је кренуо према свом стану, док су се кораци вукли за њим, а облаци на небу претицали, наговештавајући скору кишу. Док је пролазио главном улицом, застао је на тренутак и посматрао дебелог циганина како спава на својој столици отворених уста, а голуб излеће из њих. Затим се окренуо и преко рамена је спазио чудесан призор, људе као анђеле, на рингишпилу у црквеном дворишту.

“Скоро нећу пити и себи дозволити слабост… а догодине, Ивањдан неће бити ваљда у недељу…” – помислио је и кренуо даље.

Аутор: Саша Марковић