Ауторски текстови Друштво Лесендић пише

ИСТИНА И „ИСТИНА“

Да нисам лично присуствовао промоцији књиге Душана Павловића „Битка за Сребреницу – Рат за цивилизацију„ прошлог петка у Сребреници и да само читам бошњачке медије, стекао бих утисак да се тамо десио неки злочиначки пир који је храбро прекинуо извјесни Неџад Авдић. А свако ко је био присутан видио је да то нема никакве везе са стварним стањем.

Аутор књиге, озбиљан и поткован истраживач, саопштио је резултате свога истраживања о ослобођењу Сребренице 1995. онако како му то као таквом и приличи. Свака његова изјава је била одмјерена, без икакве жеље да преувелича стање, да увриједи или несмотрено нанесе бол било коме на тој промоцији (а био је свјестан да су ту били присутни и Бошњаци). Свака изјава је била подупрта доказима и документацијом, углавном, тадашње Армије БиХ. Никога није штедио, па је јасно ставио до знања и то да Срби треба да прихвате постојање ратних злочина са своје стране.

Али не лези враже, као што никад и не лежи.

При томе на истину да иза њега стоји Србин коме су сребренички муслимани на самом почетку рата заклали сестру која је тада имала шеснаест година, он остане хладан као да и то није дио истине. Зашто су Срби одговарали на суду са преко хиљаду година затворе, а од Бошњака нико? Нема од њега одговора. Истина је она коју он зна и сада тражи да је сви понављају. Нема истине ван његове. Иако је, како сам каже по занимању економиста, не смета му да себе проглашава и експертом за историју. Иако не зна ни шта је истина као филозофски појам, ни шта је научна истина, ни шта судска, иако није чуо за појам наратива као ни за методологију која се примјењује у хуманистичким наукама, њему ни мало не смета да узима себи за право да оповргава непобитне налазе стручњака у овој области, да српске жртве ниподаштава и не сматра их вриједне ни помена, ни разматрања. И пошто је измуцао све што је имао, не бисмо ни знали зашто је дошао на промоцију да нисмо то већ сутрадан читали по разним бошњачким порталима. Дошао је да се прогласи херојем, да убере неколико ситних поена у острашћеним бошњачким круговима, па ако га западне каква позиција за наредне изборе – западне. Он је свој дио учинио. Испао је јунак тамо гдје нико није имао намјеру ни да га прекине док говори, а камоли да изазове његово јунаштво.

Међутим, много је битније, сада и у свјетлу криминалне пресуде предсједнику Караџићу, то бошњачко инсистирање на њиховој истини, коју они зову условом помирења. Пошто не могу да се освете другачије, мало ће да слажу у извјештајима и муцавца прогласе херојем, мало ће једну озбиљну студију да прогласе негирањем геноцида, мало ће да преувеличају ратни злочин, па да га назову геноцидом, мало ће да се направе наивни, па да (не)двосмислено позову на освету (нека освета буде правда), мало дубиозним пресудама, мало ће купити, а мало подмитити, мало ће да направе хајку кад год неко почне да дозива разуму и све тако док те њихове лажи и преваре не прогласе за званичну истину којој нема алтернативе и којој нико не смије да се супротстави.

А ми, који имамо памћење мало дуже од јучерашњег дана, знамо шта је истина. Права је истина оно што се другар овога Неџада излетио на истој овој промоцији: „Да смо ми Бошњаци имали оружје деведесет друге, рат би трајао три дана.“ Е, то је права истина. Не зато што би рат заиста трајао три дана, јер он не зна да бој не бије свјетло оружје, него зато што говори о мржњи и жељи за осветом, која се осјећа у свакој изјави и чину сваког бошњачког представника. Они би жарко жељели да Срба нестане за три дана, само да имају прилику да то спроведу у дјело.

Због тога је најважнија ствар за Србе данас да не дозволе да превлада лажни бошњачки наратив одн. да не насједну на кукавичје јаје у виду њихове „истине“. Ако Бошњаци желе да лажу сами себе, нека то чине. Међутим, Срби морају, прије свега ради свог народа, да не би био залуђен агресивном пропагандом бошњачких медија, да имају овакве одговоре као што је студија Душана Павловића, која је научна, истинита, јасна, и којој се ни са једне стране пера не може одбити. Уколико пак себи дозволимо и насједнемо на њихову причу, онај рок од три дана који нам је дао онај сребренички Бошњак могао би да буде и краћи.

Ко то буде дозволио, носиће заједно са њима крв српске нејачи на својим рукама.