Спорт

Интервју са Микијем Млађеновићем, тренером шампионске генерације КК Братунац

Драги наши читаоци,
како смо и обећали прије неколико дана, портал Деспотовина вам доноси ексклузиван интервју са бившим тренером КК Братунац, човјеком који је донио шампионску титулу у наш град – Миливојем Микијем Млађеновићем.

ДЕСПОТОВИНА: Можеш ли се укратко представити нашим читаоцима?

МИКИ: Осјећам се као да се уписујем у школски лексикон али са закашњењем од неких 40 год. Тренутно имам 53 године, висок сам 183 цм а био сам 185 цм. Смањио сам се 2 цм али број патика и даље носим исти – 45. Конфекцијски број је XXL. Молим вас да ме разумијете због оваквог почетка. Једноставно, ја сам један од малобројних припадника старе гарде која не припада интернет и фејсбук ери. Цио свој живот сам провео у спорту и кафани. У спорту из љубави, у кафани због посла. То `у кафани` не звучи едукативно, поготово за спортисте али од нечега се мора живјети. Алкохол не пијем више од 30 година. Ето, кренућемо овако а како разговор буде одмицао претпостављам да ће питања бити тежа а теме озбиљније, па ћу се томе и прилагодити.

ДЕСПОТОВИНА: Од када си у кошаркашким водама и шта кошарка за тебе значи?

МИКИ: Знате, питање изгледа површно али је много дубоко, сеже у рану младост. Мислим да то читаоце неће баш занимати али ја ћу одговорити па ко жели нека прочита. У периоду адолесценције и одрастања лопта нам је била једини реквизит, па слободно могу рећи да лопту `водам` откад знам за себе. Имао сам срећу да тада живим поред градског игралишта тако да сам од ујутро до навечер, по сунцу, киши, све вријеме проводио на стадиону, углавном испод кошева. Мислим да је КК Вихор основан 1974. год. Када се клуб организовао и почео рад са млађом селекцијом био сам у првом сазиву кадета-јуниора. Прошао сам јуниорску селекцију а за прву петорку првог тима са наступио на утакмици против Сребренице. Мислим да је то била куп утакмица, давне 1980. Имао сам мало и среће да као петнаестогодишњак ускочим у први тим јер су старији играчи због посла престајали да играју. На мојој позицији плеја Војо Пантелић је отишао још раније, а ЗлаткоГлишић је прешао на фудбал, тако да сам се до завршетка те неке моје играчке каријере задржао на позицији плеја. Невезано за политику морам рећи да је за нас одрастање у том социјалистичком друштву била права спортска благодет. Све је било организовано. Максимална посвећеност наставника физичком образовању, спортским секцијама, општинска, регионална, републичка такмичења, како у основним тако и у средњим школама и то на веома високом нивоу. Тада је моја школска екипа остварила један велики успјех. На регионалном финалу те 1982. год. побједили смо Слобода Диту и пласирали се на финални републички турнир са кадетима-јуниорима Босне. Играло се у Лиштици, сада Широком Бријегу, медаље нам је додијелио Жарко Варајић и били смо веома поносни. Остала је дивна успомена и сјећање.

ДЕСПОТОВИНА: Да ли би овом приликом поменуо неке од играча са којима си стварао историју КК Вихор?
У каквим си односима данас са њима?

МИКИ: Нажалост многи нису међу живима. Вријеме полако одмиче и надам се да ћемо поново, тамо горе заиграти неке нове утакмице. Сви су ми били много драги пријатељи, неки као браћа. Перо и Нено су ту и данас. Са Рефком и Мацановићем се понекад видим. Дејан Петровић је такође ту и некако се најдуже задржао од тих старијих играча уз нас млађе. Прије пар година сам се срео са Жељком Топаловићем на Златару и то је један од најквалитетнијих центара и саиграча са којима сам играо. Играли смо заједно једну сезону. Он је био омладински репрезентативац Југославије а касније и капитен Црвене Звезде. Најквалитетнији противници на мојој позицији против којих сам играо били су Дамир Мулаомеровић и Дамир Мршић. Наравно, они мене вјероватно не памте али ја памтим утакмице против таквих кошаркашких величина. Ипак о тим нашим ривалитетима много више може рећи Перо Арсеновић. На свим тим утакмицама је био мој саиграч. Човјек од кога сам много научио о кошарци, само гледајући, је Горан Тешић – Ћићо из Братунца. Таква лакоћа играња, лепршавост, преглед игре, промјена ритма, то је данас ријеткост видјети. Ја сам почињао, он је завршавао играчку каријеру. Данима сам на игралишту понављао његове потезе и покрете. На једној од приложених фотографија (у црвеним дресовима, сл. 6) су играчи који су били носиоци кошарке у Братунцу и Сребреници из тог периода. Окупили смо се да одиграмо утакмицу против клуба из Пољске.

ДЕСПОТОВИНА: Да ли је теби било лакше играти кошарку или бити тренер? Шта те више трошило?

МИКИ: Разлика је огромна тако да по мом мишљењу нема паралеле између тога. Само један детаљ говори много, за пет добијених утакмица смршао сам 7 кг. Дефинитивно, пре и после утакмице нема сна. Ако изгубимо, сна нема од нервозе, а ако побједимо сна нема од адреналина. Када говорим о мом тренерском раду осврнућу се на период од последњих 18 година. У том периоду био сам и главни и помоћни тренер, зависно од потреба клуба. Имали смо један веома тежак период кад је предузеће Вихор било на издисају и кад нисмо од њих више могли имати помоћ. Општински буџет је био веома мали, закључавали су нам дворану због неплаћених термина. Разваљивао сам врата и уводио момке на тренинг. У том периоду био сам тренер три године, само да не бих дозволио да се клуб угаси. Много смо се жртвовали, и ја и играчи са слике (сл. 7) коју прилажем, мада нису сви на њој. У том периоду сам радио сам. Водио сам први тим и јуниоре. Темпо је био веома напоран али утакмице нисмо пропуштали. Ни први тим, а ни јуниори. Радио сам без икакве надокнаде и плате а свог новца сам потрошио у вриједности једног доброг аутомобила. Нпр. први тим водим у Чајниче у суботу, вратимо се касно увече, а одмах ујутро у недељу водим јуниоре у Угљевик. Некад нам неко донира сендвиче а организовани ручак у том периоду скоро нисмо имали никада. Мало касније, као помоћни тренер, придружио ми се Ђоле Живановић. Мој јуниор из 80-их, дивно биће рајске душе. Имали смо заједничке планове у вези клуба. Полако сам почео да га уводим у тренерске воде, почео је да ме мјења и сам да води први тим на утакмице. Међутим, тешка и изненадна болест прекинула га је у свим његовим животним плановима. Сви смо га волили, цио град. Иако су времена била тешка за кошарку, Брано, Нено и ја уз помоћ грађана Братунца успјели смо да организујемо меморијални турнир `Ђорђе Живановић`. Имали смо идеју да то буде наш традиционални турнир у његов помен. Међутим, након моје повреде и пуцања ахилове тетиве, клуб сам препустио другим тренерима. Да ли због недостатка воље или материјалних средстава, турнир није заживио. Након тога, нити сам желио, нити сам улазио у спортску дворану. На позив клуба вратио сам се на једној полусезони као помоћни тренер Пери Арсеновићу. Имали смо диван низ добијених утакмица, мислим 10 од 11 и на крају то несретно изгубљено финале против Фоче.

ДЕСПОТОВИНА: Прашина се око освајања титуле слегла. Јеси ли се мало пресабрао? Шта је било добро, а шта лоше из кошаркашког угла у току претходне, шампионске, сезоне?

МИКИ: Да би успио у животу и спорту на крају пресабирања нема. Када су ме измолили да се вратим у клуб јер им је била потребна помоћ, највише сам се вратио због дјеце. Предочили су ми да има запостављених селекција које нико неће да води, нити на њих обраћа пажњу. Слаб и осјетљив на дјецу пристао сам помоћи. Тренутним увидом у стање те дјеце а и клуба у цјелини, тада сам се добро пресабрао а највише одузео затеченим стањем. Очај и јад! Једна велика рупа и празнина од 4 године у смислу рада са дјецом. Када сам тражио списак играча од 16 до 20 година, појавило ми се 8 дјечака. Од муке дворана се окретала око мене, а и ти дјечаци што су дошли, видјело се да нису имали стручан рад, да су били тотално занемарени и да им у том кошаркашком смислу није уопште посвећивана пажња. У спортском смислу направљен је злочин овим генерацијама дјечака. Док сам био тренер, и у тешким тренуцима клуба, увијек сам имао базу од 25 домаћих играча, спремних да са њима будем у врху друге лиге такмичења али и да намучимо прволигашке екипе које су играле са плаћеним играчима. Напомињем, систем такмичења је био другачији, а и такмичарске екипе друге лиге су такође биле јаке. Испричаћу вам још једну ситуацију затеченог очаја у клубу али сада везану за први тим. Када је клуб већ дефинитивно испао из прве лиге РС водио сам тим на утакмицу против Билеће. Да би нас било 8 што је минимум, повео сам једног момка Раденка, који није кошаркаш и само га скинуо на туђу лиценцу ради броја. Он је уствари био седми играч а осми је био возач који нас је довезао. Клуб је једноставно био доведен до дна. Даље и дубље није могао потонути. За неповјеровати је било са каквим непријатељствима су нас екипе дочекивале. Као да су нам сви жељели зло, да се угасимо скроз у кошаркашком смислу. За довођење клуба у овакву ситуацију и стање, уништавање пет генерација кошаркаша наше дјеце искључиво кривим тренера тих протеклих пет година – Огњена Радића. По том неком систему одговорности, не да му не бих дао да води екипу Премијер лиге, већ би му забранио рад у клубу на одређени период, таман да ми је рођени брат или дијете. Када ово кажем нисам нимало озлојеђен, већ износим своје лично мишљење и став заснован на његовом претходном раду у клубу.

ДЕСПОТОВИНА: Како оцјењујеш то да је група, практично аматера, дигла клуб из пепела и остварила овакав успјех? Шта је била ваша снага?

МИКИ: Ускоро ћу издати скрипту или приручник за тренере, како из друге лиге освојити шампионат и постати првак РС и то играјући полусезону као домаћин у Милићима, са остатком екипе тренирати у девастираној дворани, у прашини, на четвртини терена, на једном кошу, са све укупно 12 заједничких тренинга и само 2 тренинга у току плеј офа када смо од 7 утакмица добили 5. Шалим се, наравно. Ко би то читао? Сви би мислили да лажем и да је то немогуће.
Мислим да је пресудно за успјех био висок квалитет људскости мојих играча. То су донијели са собом у клуб из својих породица, својим васпитањем, што се одразило и на сам њихов однос према мени и клубу. Много су се жртвовали за овај клуб и овај град, не мислим само на освајање титуле, него тим неким стварима које мало ко зна осим мене. На првој утакмици плеј офа против Требиња, Еркић је уочи утакмице, у 2 сата по поноћи, због високе температуре примао инфузију у болници у Бијељини. Ујутро је сјео у кола и дошао на утакмицу у Требиње. Ковач је већ 5 утакмица био повријеђен и у низу аналгетика задњи `нимулид` за болове сам му дао у свлачионици пред излазак на паркет. Горан је имао отворену рану у предјелу доњег дијела кичме која је већ у путу почела да крвари тако да му је шорц био флекав од крви. Милидраг је такође имао температуру и попио је 5 парацетамола од 500 мг у току дана да би је скинуо. За њега сам се највише уплашио. Није ми рекао шта је пио и колико. Случајно ми је показао преписку на телефону између њега и супруге гдје га критикује да није смио толико попити. Утакмица треба да почне, ја не знам дејство парацетамола на организам при оптерећењу, немам кога да питам, а он говори: `Тренеру, могу играти, неће ми бити ништа`.
Ето, питали сте ме за успјех. Лично сам осјећао да ме много воле, а са друге стране цијене то неко моје тренерско знање. Кад овако пишем, дјелујем благо, уствари много сентиментално али на паркету сам много другачији и са овим играчима сам заиста имао диван однос, од спортског, родитељског, братског… Све је било помијешано. На мени, тренеру, је било да им препознам кошаркашке могућности и то сам радио у свакој изгубљеној и добијеној утакмици. Недостатак дворане, тренинга… вријеме је захтјевало и морао сам искочити из свих шаблона и против свих екипа, нарочито у плеј офу играти различито. Сјећам се на тренингу пред утакмицу са Зворником овдје кући, јединствена прилика, сви на окупу, ја радим тренинг како ћемо играти против Требиња у финалу плеј офа, а ми шести на табели. Имао сам осјећај да ћемо играти против њих. И тако у сред полусезоне радим тренинг за утакмицу коју ћемо играти за два мјесеца а сутрадан против Дрине играмо са нашим акцијама, тј. скроз другачије. Било је мало негодовања са њихове стране али су ме истрпили. На крају нам се свима исплатило. У свему, па и спорту, треба много среће. Мислим да смо је ми имали, а са друге стране да опет ништа није случајно. У плеј офу, капитен и ја смо до детаља урадили скаутинг Требиња и Борца. Тотално два различита противника. Код Требиња смо требали наћи рјешење за њихове стегере и ротацију центра по дубини под углом 45 и то увијек са лијеве стране. Требиње је задржало те своје кретње и акције током сезоне. Међутим на полусезони им је отишао играч на коме је заснивана та акција а довели су плеја и још једног центра. Сада играч који излази из тих стегера, да ли само иза блока или из уручења, нема тај шутерски квалитет. Остављали смо га на шуту а скупљали ротацију центра по дубини. Код екипе Борца смо требали спречити шут с вана. Горан и ја смо ноћима прегледали ЦД-ове, ишли у ситне детаље скаутинга, превасходно начина шута појединих играча. Нпр. ако шутер води лопту десном руком, тад га и пустити да шутира јер тако кад се диже на шут не погађа. Не дати му да уради промјену и да је на шут пренесе преко лијеве руке. Мој играч у одбрани не смије остати фронт, мора бити дијагонално, одмаћи се мало од њега, пустити га тада да шутира, само спријечити продор по дубини.
Ово сам вам морао рећи, иако је већини досадно, јер су увелико кружиле приче да смо ми то првенство продали. Желим да читаоци знају колико смо се ми били посветили тим утакмицама и побједама.

ДЕСПОТОВИНА: Несугласице које си имао са управом око будућности клуба резултирале су твојим повлачењем. Како сада гледаш на то?

МИКИ: Не могу назвати то баналним несугласицама. Несугласица има увијек и свуда и благо речено несугласица мене никад не би могла довести до тога да напустим клуб. У сваком систему функционисања нечег, па и клуба, ја сам научио да хијерархијски поштујем свачији статус. Мој статус је тренер, од данас до сутра и никад се Шаренцу у друштву противничких играча, представника клуба, судија нисам обраћао именом – увијек предсједниче. То је моја пристојност а и схватање наших међусобних односа. Мислим да тиме не величам њега нити себе потцјењујем, већ једноставно тако величам наш клуб. На улици, кад смо сами или на кафи тада је другачији однос. Чим је тема кошарка он је за мене председник и његова се слуша. Када нас је савез оставио у Првој лиги РС и када сам званично требао да будем именован за тренера, прије именовања његове ријечи су биле: `Идемо заједно у ово. Ако нећеш ти, нећу ни ја. Осјетио сам огромну подршку, а схватио сам и колико сам у том тренутку потребан клубу. Ово говорим због разлике у ријечима које ми је тада упутио и након освајања титуле. По освајању титуле, након десетак дана, кошарка је још увијек била у сваком дијелу мог тијела и мозга, пришао ми је председник, сјео крај мене, били смо сами и питао ме шта ја мислим о свом даљем тренерском ангажовању у клубу. Значи нема више оног: `Желим да будеш тренер и да идемо заједно поново до краја`, а камоли оно: `Ја нећу без тебе`. Помало изненађен и затечен, јер тек је прошло 10 дана од освајања титуле, одговорио сам му: `Ја сам ту, шта клубу треба и шта управа одлучи`. Предложио ми је да будем трећи тренер и да наставим рад са млађим селекцијама. Тражио сам да ми појасни улогу трећег тренера. Рекао је да нећу имати везе са прва два тренера, да ми не могу никад ништа наредити и да ћу бити нека спона између та два тренера, играча и управе клуба. ОК, пристао сам. Ако вам такав човјек треба у клубу, ја сам на располагању. Сад морам да појасним зашто сам на ово пристао. У том периоду причало се да нам је Игокеа обећала велику помоћ у стручном и играчком кадру као и финансијску помоћ. Мислио сам да председник има озбиљне контакте са њима и да ће у том неком пакету помоћи доћи и њихови тренери. Можда је наш клуб условљен да уз те њихове играче морају доћи и њихови тренери који ће пратити рад и напредак тих играча, пошто ће то бити млађи играчи са потенцијалом врхунских кошаркаша. Са том мишљу у глави питао сам га који ће играчи доћи и ко је отприлике у плану да буде наш први тренер. Одговорио ми је – Огњен Радић. Доживио сам благи шок. Мало сам се сабрао и рекао му: `Немој Шаренац то да радиш, он није добро рјешење. Немој ићи у том правцу.` Питао ме зашто мислим тако. Рекао сам: `Шаренац, подјелићеш град из милион разлога, као клуб нећемо имати подршку наших грађана и биће много напета ситуација. Добро знаш да је Огњен клуб довео до стадијума пропасти и по том неком систему одговорности не можеш некоме ко клуб доведе до испадања из Прве лиге дати власт и наградити га тренерским мјестом премијерлигашке екипе БиХ. Поготово је спорна његова политичка активност (сви знате да сам аполитичан и не желим да се ово погрешно схвати) јер је то човјек који је запослен у општини на руководећем мјесту по страначком кључу, те да ћемо изгубити подршку осталих политичких партија.` Предочио сам му да смо у претходној сезони имали подршку цијелог града, од обичних грађана до привредника. Давали су нам гориво, куповали тренерке, дресове за први тим и дјецу. Није битно колико је ко дао, већ да смо могли на сва врата закуцати. `Ако њега поставиш за тренера сва та врата ћемо затворити.` На све ово моје речено само ми је кратко одговорио: `Није то баш тако`. Рекао сам: `Добро, ако мислиш да није тако настави радити како хоћеш и како си наумио.` То је био крај нашег разговора. Он оде, а ја остадох трећи тренер. Одмах сутрадан, након овог разговора са Шаренцом, пришао ми је Огњен за сто у кафићу и рекао да постоји могућност да он буде главни тренер екипе те да му треба моја јавна подршка. Захтјевао је од мене да се огласим на Деспотовини, да јавно кажем да не желим више да будем тренер те да њега предлажем и да има моју подршку. Рекао сам му да такав вид подршке никад неће добити, да сам ја прихватио оно што ми је клуб, тј. председник понудио те да му је довољан вид подршке то што ћу уопште бити на паркету и на клупи поред њега. Некако у исто вријеме мог разговора са Шаренцом и Огњеном у разним друштвима мени се провлачи кроз главу да Шаренац не би више требао бити председник клуба. Сада би то требала бити личност из сфере привреде или бизниса која ће својим пословним везама остварити финансијски вид помоћи клубу, а не овако као он, само распоређивати општинске паре и звати се председником а ништа не доприносити. Пред свим тим људима, у свим тим причама сам га штитио и говорио да ако оде он, идем и ја. Али ето, он остаде, а ја одох. Од тог момента и мог статуса трећег тренера , моја улога и моје мишљење везано за рад клуба је престало да постоји. Огњен и Шаренац су почели сами да се састају. Ја гледам, Шаренац сваки дан у општини не излази из Огњенове канцеларије. Они су већ сами почели да зову играче, менаџере и да састављају екипу. Кад сам рекао:` Шаренац, немојте то да радите, ја сам још увијек главни тренер. Немојте то да радите док не искристалишем регистрацију и статус ових играча који су све ово изњели.` ; одговорио ми је: `Ти си прихватио улогу трећег тренера и сада немаш право да се мјешаш у такве ствари, а да знаш да немаш подршку за то ни од једног члана управе.` Богичевић је присуствовао разговору и још неки људи. Псовао сам и њега и управу. Било је љето, људи на одмору и ја никога из управе не могу да сретнем. У наредним данима засретао сам сваког члана појединачно и конкретно питао шта ко има против тих играча и мог захтјева за њихову регистрацију. Људи су застајали, гледали у мене и видјео сам да ни у што нису упућени, да не знају чак ни да нисам више тренер, а камоли ту проблематику око играча. Тад сам схватио да су сви изманипулисани и да је све исконструисано у Шаренцовој и Огњеновој глави.
Знао сам да Еркића нису звали и да им не одговара, а он је у међувремену потписао за Будућност из Бијељине. Знао сам да Пилиндавић неће више активно играти кошарку, те сам писмено захтјевао од управе да се од моје екипе која је освојила шампионат, међу 16 играча региструју њих тројица – Богичевић, Ковач и Милидраг. Знао сам колику жељу имају да наставе да играју за овај тим. Захтјевао сам само њихову регистрацију међу 16 играча. За своје мјесто у тиму, што се тиче минутаже, нека се сами изборе. Горана су регистровали, Ковача и Милидрага нису хтјели до мог поновног писменог обраћања клубу и пријетње тужбом. Замислите, неко вам освоји шампионат, дигне клуб са дна, донесе толику радост дјеци, граду, игра болестан, под температуром и дође неко ко неће да га уврсти међу 16 играча. А Ковач се повриједио на утакмици средином полусезоне, 8 утакмица играо са боловима и под терапијама. Након завршетка првенства два мјесеца провео је по болницама и потрошио преко 2500 КМ свог новца на лијечење.

ДЕСПОТОВИНА: Упркос свим несугласицама, да ли си спреман да станеш иза свог клуба и да помогнеш у обиму који је могућ да клуб ниже успјехе и у Премијер лиги?

МИКИ: Клуб је мој јер га волим. Клуб не чини тренутни сазив у њему. Клуб су дјеца што се рађају, она што су тек проходала, она коју родитељи полако за руку уводе у дворану да гледају утакмице, она што сада тренирају и она што ће за пар година почети. Клуб је један ланчани циклус и непресушан извор талентоване дјеце. То је за мене клуб.
Што се тиче подршке, тренутно на паркету волим видјети Југу (Југослав Петрић) и Бурдета (Бојан Ковачевић). Наравно са уживањем гледам мог капитена Горана Богичевића, Милидрага, Ковача и све остале момке које сам тренирао. Имао сам прилику да сједим са момцима који су дошли да играју за наш клуб. Нисмо причали о кошарци већ о Дрини и риболову. Добри су људи, још бољи играчи. Имао сам прилику да их видим на пријатељској утакмици против Будућности. Американце не разумијем али видим да су срећни и насмијани. Свима желим добродошлицу и да изнесу ову сезону без повреда.

ДЕСПОТОВИНА: Имаш ли какву поруку за све навијаче и суграђане?

МИКИ: Што се тиче навијача они нису занемарљив фактор. Ово је ранг такмичења гдје управа мора да има висок ниво комуникације са њима. Вође навијача или њихови представници, прије сваке утакмице на домаћем терену, морају да имају комуникацију са управом. Заузврат, управа мора да удовољи неким њиховим реалним захтјевима, а они да буду подршка клубу са трибина по којој су се прочули широм РС и БиХ.
Као што рекох у једном коментару на вашем порталу, имам тренерску лиценцу и нисам напустио клуб из приватних разлога као што је већини грађана предочено. Напустио сам га из свих ових горе наведених разлога. По мени, клуб нема будућност иако ће са овим играчким потенцијалом опстати у Премијер лиги. Када се након завршене сезоне окренемо и погледамо у дворану, када погледамо нашу дјецу, видјећемо пусту дворану. Разочараћу мог капитена и моје играче који су толико жељели да освојимо титулу и да напокон заиграмо ту Премијер лигу, али моје мишљење је да се није требала играти баш због наше дјеце. Имао сам предлог и рекао сам Шаренцу да ми у ово не треба да се упуштамо, већ треба да направимо фузију са неком финансијски јачом екипом. Предлагао сам Требиње. Да ми играмо лигу РС, да њима препустимо такмичење у Премијер лиги, а заузврат да нам они помогну и омогуће статус стабилног прволигаша и да полако са клупе уводимо што више нашу домаћу дјецу у игру. Наравно, предлог није ни разматран. Још хоћу да кажем да клуб нисам само ја напустио. Напустили су га и Далибор Андрић – Дачо и Новица Митровић, тренер млађих селекција. Сва тројица смо напустили клуб из различитих разлога. Дачо нам је свима био десна рука у клубу, и мени и управи и играчима. Када играчи треба да се прихвате, да спавају, једу, поподневни одмор – то је код Даче. Кад треба да се вози, вози Дачо. Увијек је био ту да попуни све празнине. Прави разлог његовог одласка не знам. Новицу сви знате. Дугогодишњи играч и тренер млађих селекција, једна комплетна личност који је својим радом припремио велики број наших дјечака за такмичарску кошарку, а неколицину и за врхунску кошаркашку каријеру. Знам да је био препуштен сам себи од управе клуба. Бринуо је о тој дјеци, сналазио се како је знао и умио. Клуб није помагао рад млађих селекција. Дјеца која тренирају у тим млађим селекцијама сама плаћају мјесечну чланарину, тј њихови родитељи, сами плаћају превоз на утакмице, опрему сами купују. Неколико приватника је помогло и купило им дресове, то је све.
Ето, нисам сам напустио клуб. Има ту још људи који су отишли, а који су свих ових година док смо клуб дизали на ноге, били важан фактор у том успјеху.
И на крају желим да кажем, немој да неког овај интервју асоцира да имам жељу да се поново вратим и да будем тренер у клубу. Напротив, не желим то, нити бих то тренутно могао да радим. Након свега осјећам гађење када ногом крочим у дворану. Само сам желио испричати свом граду оно што се нагађа, спекулише и препричава о мом одласку из клуба.
Једино имам моралну обавезу према неколицини дјечака које сам почео тренирати, у којима сам видио потенцијал за врхунске кошаркаше, па ћу ако смогнем снаге са њима индивидуално тренирати тамо негдје око нове године када се заврши реновирање мале школске дворане. Толико од мене.
Поздрав за уреднике и читаоце Деспотовине.

Тренер шампионске генерације КК Братунац – Миливоје Мики Млађеновић