Лесендић пише

ИМА КО ХОЋЕ

Данас је облачан дан у Братунцу. Само што не крене нека вишечасовна киша. Послије више сунчаних дана, пријатно је провести један „јесењи“ дан, повлачећи се од једног до другог кревета у кући. То је прилика и да се гледа ТВ, који нисам упалио ко зна колико мјесеци. На вијестима – умро је Џон Мекејн. Пребацујем на CNN. Тамо – свакака емисија посвећена њему и његовим заслугама за државу. На телефону прегледам Фејбук. На независним страницама читам да тај вајни амерички сенатор и није баш био јунак каквим га CNN представља. Хајде што су га Срби запамтили по злу, него и многи Американци. Дјед и отац су му били адмирали морнарице и он је служио у војсци као морнарички пилот. По описима које сам тамо нашао, Мекејн је крив за више смртних случајева Американаца него Вијетнамаца. Пошто му је жена доживјела саобраћајну несрећу и остала доживотни инвалид, он ју је једноставно замијенио другом. И тако, прича за причом о злу и несрећи које је овај ветеран остављао иза себе. Али већина медија, а вјероватно ни америчког становништва не мисли тако. У прилог томе говори чињеница да је био кандидат на изборима за америчког предсједника.
Одмах послије те вијести, појавила ми се на Фејсбуку вијест да ће један наш млађани политичар имати интервју на једној домаћој станици. Не би ме чудило да и тај младић ускоро крене у битку на предсједничко мјесто у нашој држави. Такви као он имају све предуслове за тако нешто. Док су добри студенти студирали и нису имали времена за глупости, он је знао шта треба радити. Прикључио се студентској организацији и цијело своје студирање провео више времена по сједницама, студентским, факултетским и унверзитетским тијелима, него на предавањима. Научио је како се стичу, продају и трампе гласови. Научио је све лоповлуке директора, декана и ректора. Научио је да цинкари, да се увлачи и да спроводи силу. Научио је да уцјењује и извлачи корист. Једном рјечју – постао је политичар. Умјесто да је ова држава добила правника, економисту, лингвисту, професора, она је добила рак рану. Такви буду врло брзо препознати од странака и ето њега већ у свим могућим комбинацијама. Вјерујем чврсто у то да ће таква једна њушка да упропасти ову државу како још нико није. То је наша данашња политичка школа.
Шта повезује ова два човјека? Један трећи – мој пријатељ. Каже ми тај мој пријатељ неки дан да он не би да се бави политиком. У најбољим годинама, образован, вриједан, породичан, без мрље – е, тај неће да се бави политиком. Ако неће – има ко хоће. Ако неће они који ће се борити да учине неке добре ствари, хоће они који ће нам уништити и животе и државу. Умјесто оних који би унијели морал гдје год би се појавили, хоће они који ће покварити и тамо гдје је немогуће да се поквари. Ако неће породични, хоће они који неће породицу. Ако неће вриједни, хоће љенштине. Ако неће паметни – хоће глупи. Они ће нам свима доћи главе. Мој паметни и поштени пријатељ ће да се пржи на сунцу цио јуни да би добио мизерну цијену малине, а овај други ће на врху да подржава монопол. Мој пријатељ ће сутра гледати гдје да му се дјеца запосле, а дјеца овог другог ће дрмати тамо гдје дјеца мог пријатеља неће моћи ни прићи.
Док су се једни гадили политике, други су грабили ка врху. И немојте мислити да и код нас неће бити као у Америци. Данас – сутра када наше лопине буду умирале (а ово је мала држава и све се зна), наши унуци ће у уџбеницима учити о њима као херојима, а оних који су се гадили политике, оних који су се чували да се не „упрљају“, њих се нико неће сјећати. Не бавити се политиком, а да имаш прилику и услове, нема никаквог оправдања. То значи да допушташ протувама да се баве твојим животом и животом твоје државе и ако то допушташ дајеш право будућим генерацијама да те не памте, јер ниси ни заслужио. Протуве ћемо, нажалост, морати памтити, хтјели ми то или не.