Друштво Опште

ХАЈКА НА СРБЕ У СРЕБРЕНИЦИ

По дефиницији Марка Миљанова, јунаштво је кад браниш себе од других, а чојство кад браниш друге од себе. Ова истина, ово јеванђелско човјекољубље на дјелу, дубоко је утиснуто у моралну генетику српског народа, и појављује се како у рату, тако и у миру.

Међутим, наши сусједи често не само да не познају категорије чојства и јунаштва, него управо супротно: за врлину истичу најмрачније плодове кукавичлука. Чопоративна метода Шиптара „десет на једног“ је одавно пословична истина, јучерашње пребијање младића од петнаестак набријаних монтенегринских јуначина приликом дочека ватерполиста у Подгорици, први логор на свијету за дјецу Јастребарско, Пребиловци, Стари Брод на Дрини, Козара…

Ко је осјетио дјела хорде у рату (а ко је ако ми нисмо током сва три ратна сукоба у двадесетом вијеку) знаће да препозна фолософију хорде и у миру. Њене главне карактеристике су: кукавичлук, клевета, хајка на означену мету, оправдање својих недјела и можда најгоре од свега, напад на дјецу, нашу највећу светињу и смисао нашег живота. Управо, дакле, све оно супротно јунаштву, а о чојству да и не говоримо.

Јуче су колективном хајкачком методом представници муслиманског народа у Сребреници (или барем они који се из петних жила упињу да то буду) на бескурпулозан начин, медијским спиновањем рафално напали на фотографију са дјечицом обученом у народне ношње, која су се припремала за школску светосавску приредбу. Фразе: фашизам, величање злочинаца и геноцида, дискримнација, застрашивање, суочавање са посљедицама… дио су добро познате мантре коју је као по рецепту, корисно што више пута поновити.

Иако је у Сребреници и птицама на грани јасно о чему се ради, ради одговорности према јавности морамо да анализирамо фотографију која је мета напада. Дакле, на њој се налазе ученици основне школе, углавном чланови СКУД „Свети деспот Стефан Лазаревић“ у кабинету вјеронауке. Дјеца су обучена у српске народне ношње какве су се вијековима носиле у нашем крају. Држе уздигнута три прста, онако како се вијековима крсте православни хришћани. У позадини је тробојка, застава српског народа и Републике Српске. Изнад њих пише „браћа четници“.

Ради злонамјерних тумачења, овај натпис је потребно додатно објаснити. Четницима су најприје названи герилски борци, који су бранили српски народ од турског зулума на просторима Старе Србије почетком 20. вијека. То име касније наслијељују припадници специјалних одреда војске краљевине Србије у рату са аустроугарским завојевачем. Током Другог свјетског рата, припадници једине легалне војне формације на нашим просторима Југословенске војске у Отаџбини ЈВуО, због специфичног герилског начина отпора фашистичким окупаторима и домаћим издајницима, наслијеђују име четника. Једно је сигурно, кад говоримо у локалним категоријама: да није било четника под командом Јездимира Дангића и Рајка Челоње, који су се успротивили усташким снагама, до 1943. не би остало ни трага од српског народа у Сребреници. Опште је позната ствар да је главни командант ЈВуО генерал Драгољуб Михајловић одликован високим одликовањима од стране савезничких сила. Најприје од стране команданта француских снага отпора генерала Шарла де Гола 2. фебруара 1943. орденом Француског ратног крста, а потом од стране предсједника САД Харија Трумана постхумно 1948, орденом Легије Части, који је уручен Михајловићевој ћерки Гордани у америчкој амбасади у Београду тек у мају 2005. године. Евоцирање успомене на четнике, дакле, представља израз осјећања поноса на своје славне претке, који су и поред страховитих жртава, до краја остали на побједничкој савезничкој страни у борби против Хитлерове тираније и Павелићеве НДХ. Ономе коме смета име четници, би било најбоље да се обрате представницима савезничких земаља САД, или Француске, који су одликовали четничког команданта Михајловића. Једина објективна замјерка овој фотографији је што дјеца стоје на школским клупама, што није лијепо и за то морају да се извину управи школе.

Зато поручујемо онима који се тако декларативно залажу за људска права и разне цивилизацијске вриједности, нека прво науче да се не врши хајка на малољетну дјецу. Мислили смо да су дјеца у свим културама свијета светиња. Изгледа да смо се преварили. Жао нам је што морамо учити читав један политичко-вјерско-медијски конгломерат хушкача и хајкача томе да се у дјецу не дира. Кажу, тамо гдје се спаљују књиге, ускоро ће и људи. Тако можемо рећи и да ко дигне медије на дјецу, тражи оправдање за своја сутрашња недјела према њима.

Ми стојимо иза своје дјеце и иза свега што раде и што су урадили. Поносни смо на њих и данас, као што смо увијек и били. Дајемо им пуну подршку и сву љубав што имамо и желимо им да, искусивши ваше уједе, не престану свједочити своју вјеру, културу и традицију и да не престану вјеровати да је суживот ипак могућ.

протојереј Александар Млађеновић